Ове године, обележићемо 110. годишњицу Кумановске Битке. Њен значај за ослобађање преосталих делова српског и осталих народа Балкана од пет вековног османлијског јарма је добро познат. Mеђутим, постоји још неколико значајних ствари која је ова велика победа донела, пре свега, српској држави у креирању њених спољно-политичких позиција и политика.
Шта нас историја учи?
Наиме ова битка, као и Балкански ратови у целини значајни су и по томе што су додали још једну вредност српској спољној политици која је у овом периоду почела уз искључиво решавање националног питања да ради и на успостављању стратешких савезништва на Балкану. Али и позиционирању Србије на балканској политичкој позорници.
Наравно треба нагласати да је Балкански Савез између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке створен уз подршку руске дипломатије, која је у том периоду једина имала слуха за проблеме православних народа у тадашњем Османском Царству. Резултате знамо. Османлије су протеране, али смо и добили кристално јасну слику на које народе са ових простора можемо да рачунамо. Братски односи са Грчком трају до данашњих дана, док је са Бугарима сасвим обрнута ситуација.
Треба додати да је српска, односно југословенска дипломатија касније у свим тешким тренуцима пресликавала овај модел формирања савезништва у окружењу почевши од Краља Александра који је формирао Балкански Пакт (Мала Антанта) фебруара 1934. године са Румунијом, Турском и Грчком. А то, пре свега, због надолазеће претње фашизма, првенствено из Италије и Бугарске. Дакле, из земаља које су знале перформансе оваквог удруживања, па нису препустиле ништа случају, успешно организујући атентат на Краља пар месеци касније у Марсељу.
Такође, ту би се морао додати и договор влада Југославије и Грчке у егзилу из 1942. о међусобној унији, као и неизоставни Балкански Пакт, војно-политички савез из 1953. године између СФРЈ, Турске и Грчке који је значајно допринео у очувању мира на Балкану у тешким блоковским поделама тога времена, које неодољиво подсећају на данашњу ситуацију у свету.
Модел стварања савеза на Балкану поново актуелан
Распад СФРЈ донео је нове изазове за српску дипломатију, вративши у њен фокус поново решавање српског националног питања, јер је српски народ остао подељен у више новонасталих држава које су пале под утицај разних интереса великих сила. Нажалост, српски интереси се нису подударали са интересима најмоћнијих западних земаља, док интереси у то време слабе братске и нама једино од великих сила наклоњене Русије нису узимани у обзир. Тако је наш народ у региону заједно са матицом Србијом пао у немилост и доживео катаклизму у последњој деценији прошлог и у првој деценији овог века.
Положај Србије у међународним односима битно се променио последњих десетак година, што је било резултат пре свега економског јачања Србије, као и политике војне неутралности, која је дала могућност сарадње са свим великим светским и регионалним силама, што је донело предност у односу на суседне земље, пре свега оне на Западном Балкану које су се одлучиле за политику сврставања, прикључивши се НАТО пакту. Таква позиција пружила је могућност тражења нових и обнављања старих политичких савезништава на југоистоку Европе.
У том погледу покренута је интензивна сарадња са Турском, пре свега у контексту релаксације ситуације у Босни и Херцеговини и јачању позиције Републике Српске у њој. Затим је успостављен оквир комуникације лидера балканске квадритерале Србије, Румуније, Бугарске и Грчке који је резултирао успостављањем стабилних политичких и економских веза.
Враћање политике успостављања савезништва на Балкану кулминирало је покретањем иницијативе Мини Шенген између Србије, Македоније и Албаније која је касније добила име „Отворени Балкан“. Ова иницијатива чија је основна идеја успостављање боље економске сарадње и узајамне помоћи у ванредним ситуацијама показала се као врло корисна у време кулминације пандемије вируса Ковид-19, као и у критичним ситуацијама попут пожара и поплава које су често погађале регион последњих година.
Тако су овакви потези руководства Србије довели до тога да Срби више нису “лоши момци”, већ стабилизирајући фактор у условима још увек крхких односа између народа на овом простору.
Може ли овај модел бити од помоћи у данашњој ситуацији?
И како то обично бива на Балкану, ове позитивне тенденције нашле су се пред великим искушењима проузрокованим земљотресом на светској, а поготово европској политичкој сцени, који је донео рат у Украјини.
Тако долазимо до ситуације у којој се Србија поново (не својом кривицом) нашла на “линији ватре” великих сила. Војно неутрална Србија, опкољена земљама НАТО пакта, постала је мета невиђених притисака како би се одрекла својих пријатељских и историјски дубоко укорењених односа са Руском Федерацијом.
Дакле, са једином великом силом (ако изузмемо Кину) која чврсто стоји на становишту заштите српских државних и националних интереса, пре свега на Косову и Метохији и Републици Српској. Од Србије се захтева да Русији уведе санкције, а то је земља која Србији омогућава приступ енергентима по најповољнијим ценама толико потребним за развој индустрије, као и целокупне економије, а што се не свиђа баш другој глобалној сили и која инсистира да Србија направи тзв. дизерфикацију у снабдевања овим енергентима.
Српски државни врх којем и није нека страно да води српски брод по узбурканим морима, тешко да може себи дозволити да донесе одлуку којом би удовољила свим захтевима западних центара моћи, што се и види у његовом држању протеклих пар месеци и опстојању на истим позицијама као и на почетку ове кризе.
Међутим, пошто ће оваква политичка ситуација у свету потрајати а притисци свакако постајати све снажнији, поставља се питање има ли потеза који бројчано мала али поносна Србија може одиграти у овој партији шаха, како би се бар делимично ослободила офанзиви притисака према њој. И тако издејствовати макар реми, односно сачувати мир и стабилност у земљи.
Ту би свакако помогло и настављање са пројектом “Отворени Балкан”. Ово удруживање би по могућности требало проширити учешћем Црне Горе и Босне и Херцеговине. На тај начин би се, из руку појединих злонамерних политичара на западу, избио и последњи аргумент да Србија наводно шири некакав руски утицај и тако дестабилизује регион.
Од велике користи је и што је затварањем питања цркве у Македонији Србија решила и последњи отворени (иако се то не може рећи да је међудржавни) проблем и широм отворила врата сарадње са овом јако блиском државом. Ако се узме у обзир да је и Грчка решила свој дугогодишњи спор око имена са Македонијом проширли су се хоризонти сарадње ка јужном делу нашег полуострва.
Грчка која не признаје тзв. Косово и која има одличне везе са западним земљама умногоме може да олакша српску позицију према истима. Наиме преко ове пријатељске земље можемо решити један део захтева који се односе на диверзификацију приступа енергентима преко повезивањем са ЛНГ терминалом у Александрополију. Али и евентуалним продужетком нафтовода до Србије који је почетком овог столећа изграђен од Солуна до Скопља (иако је јасно да ће Русија још дуго бити главни снабдевач), а то ће делимично умирити притиске на српску државу.
Треба напоменути да иако је чланица НАТО пакта, Грчка поморска флота превози руску нафту до потрошача широм света и да ово није у супротностима ни са руским интересима, а поготово не са кинеским, који су joш пре неколико година купила главна грчка пристаништа.
У даљем периоду, овакво евентуално економско, па и политичко савезништво треба проширити и на пријатељски Кипар, који је још једна земља чланица Европске Уније која не признаје тзв. Косово а која је укључена у разне економске и енергетске аранжмане поред са поменутом Грчком. Као и са Израелом који (и поред признања српске јужне покрајине, као резултат Вашингтонског споразума) свакако није непријатељ Србији, а поготово не Републици Српској, већ готово деценијски стратешки партнер.
На крају, ако подвучемо црту, балканска савезништва или по новој терминологији регионална сарадња свакако не може да шкоди, а у многим ситуацијама и те како може да помогне. Зато би требало бити упоран и инсистирати на пријатељству балканских земаља, јер времена су таква да велике силе тренутно гледају искључиво своје интереса, а ми мали своје можемо да заштитимо само заједничким средствима и удруживањем ресурса.
Још нема коментара