Press "Enter" to skip to content

Урош Николић: Досије „Велика Албанија“

Питање Албаније а и Албанаца уопште, нешто jе што завређује пажњу сваког ко размишља о будућности и добробити државе Србије. Албанија јесте наш сусед, али је то и држава са којом имамо изузетно натегнуте односе. Готово од њеног настанка по до данашњих дана.

Албанци су народ са којим имамо вековни спор, пре свега, око Косова и Метохије. Међутим, не само или искључиво везан за јужну српску покрајину. Имајући у виду то да проблем Космета није решен, нити да има назнака да ће бити решен у догледно време (замрзнути конфликт), јасно је да би према Албанцима и Албанији требало да постоји нека јасна дугорочна стратегија.

Осим Србије , тзв. албанско питање је огроман проблем у нашем суседству и за Северну Македонију. Овај проблем дотиче подједнако и Црну Гору и Грчку. С обзиром на број држава којих се ,,албанско питање“ дотиче , на просторе које Албанци насељавају и територијалне претензије које имају – разумљиво је да је питање Албанаца регионално питање, а може се слободно рећи и регионални проблем, који би вероватно за успешно решавање у будућности и заштиту од албанског иредентизма, захтевао и заједничко деловање свих држава у којима су Албанци реметилачки фактор .

Како је Албанија, прва и засад једина међународно призната држава Албанаца, логично је да српска стратегија према Албанцима захтева и стратегију према њиховој матици – држави Албанији.

Циљ овог текста и јесте да покаже како је заправо матица свих Албанаца – Албанија, вероватно и најсложенији и најхетерогенији део албанског националног бића, али и простор на коме су Албанци далеко подељенији него било где другде на свету. Можда звучи парадоксалнo, али је управо центар свих Албанаца и матична држава, која претендује на територије готово свих својих суседа – најнеуралгичнија тачка Албанаца.

Морамо се запитати, како је могуће да једна релативно касно, а и мукотрпно формирана нација, мала  са свим својим противречностима, успева да континуирано угрожава веће државе. Али и много бројније и хомогеније народе него што је албански народ у целини.

Албанија је држава која заузима површину од свега 28.748 км² и са три милиона становника. По својој површини, Албанија припада реду мањих држава. Тек нешто је већа од Републике Српске. Интересантан је податак да много више Албанаца живи ван Албаније него у њој. Граничи се са Србијом, Црном Гором, Северном Македонијом и Грчком, а има и морску границу са Италијом. Српско – албанска граница од 1999. године. је у потпуности ван контроле Србије, с обзиром на то је  целокупна граница наше државе у јужној српској покрајини.

Као што знамо, Албанци су 2008. године једнострано прогласили независност тзв. Косова. Наравно да Косово и Метохију сматрамо делом Србије, али треба напоменути и то да је тзв. Косово де факто скоро потпуно независно и да представља неки вид тренутне албанске парадржаве. Наша обавеза јесте свакако да на ово стање гледамо као на привремено. Ипак, то што је потребно радити на промени тренутне реалности не значи и игнорисање исте.

Напротив, потребно је уз пуну свест о реалности видети који су начини и могућности да се она постепено мења. Уколико нам тренутно стање ствари не одговара. Да би тако нешто било могуће, неопходно је да истински буде и постављено као циљ. За то је свакако потребно стрпљење, јер су вероватно у питању и деценије како би се ствари промениле у нашу корист.


Јасно је да тренутно наша снага и ресурси налажу да трпимо садашње стање до даљњег и да чекамо надолазеће промене међународних околности. Да се кроз ово време провучемо са што мање штете по наш народ доле, и наравно да свим силама онемогућимо потпуну државност Косова и чланство у УН .

Али ако бисмо у некој будућности желели да повратимо пун суверенитет над Косовом и Метохијом, руководећи се принципима realpolitik-a јасно је да то не би било могуће без рата. Држава која се упусти у такву акцију, плаћа и велику економску цену али и ону у људским ресурсима.

С друге стране, поставља се и питање радити после и како обновити и вратити у нормалу ово привредно девастирано подручје. Чак и када би Албанци хипотетички хтели да прихвате државу Србију као своју, тешко да би нама било у интересу да будемо фактички двонационална држава, налик Северној Македонији. У којој би, услед наше традиционалне српске неслоге, Албанци вероватно били значајан политички фактор на нивоу целе Србије.

Можда не знамо шта доноси даља будућност, али стање на краћи и средњи рок по Србију не изгледа добро. Оно што је минимум минимума, чак и у овако лошој позицији Србије, јесте то да спречи да икада Косово постане и де јуре држава, имајући у виду да оно заиста припада Србији. И када знамо шта оно представља за Србију и српски народ. Уверен сам да Косово никада неће постати права држава, као и да свако oнај ко би би у Србији пристао на званично и потпуно де јуре одрицање од Космета, не само да би пуцао Србији у срце, већ би то био и његов политички суицид. Вероватно, не само политички.

 

Један коментар

  1. Lala Lala

    Židovi su se vekovima pozdravljam sa:“ do godine u Jerusalimu“. Nikada nisu odustali. Ali, oni su i najobrazovanija nacija na svetu. Pa onda nije slučajno što u Srbiji devastiramo obrazovanje, zdravstvo, sudstvo…Dugoročno se degradiramo i svodimo na koloniju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.