Свако ко верује да победника избора, ФПО, сада треба спречити да учествује у власти по цену даљих година стагнације и неконтролисане миграције, ризикује да ће ФПО ускоро постати много већи и моћнији.
Чињеница да је ФПО тријумфално победила на овим изборима могла би само да изненади некога ко је године од 2015. провео на супротној страни Месеца, без икаквог контакта са Земљом. Сваком полуразумном човеку већ годинама је јасно да ће потпуно суманута миграциона политика, која је усмерена против интереса народа у земљи, у великој мери ојачати странке попут ФПО-а. Ово није другачије у вец́ини европских земаља, погледајте на пример АфД у Немачкој, госпођу Мелони у Италији или Марин Ле Пен у Француској.
Наравно, било је и других разлога да се гласа за ФПО – али огромна штета настала у виду убода ножем, групних силовања, превеликих социјалних давања за мигранте, преоптерећења здравственог система и тржишта станова била је пресудна за успон Слободарске партије. .
Другим речима: СПО, ОВП и разлози који су наведени и заступају ову миграциону политику која је скренула са колосека добили су потврду од бирача.
Бирачи очигледно не желе уобичајено, већ јасне промене.
Нажалост, миграциона политика више није једина проблематична област земље; У наредних неколико година биће барем једнако важно вратити посрнулу економију на прави пут.
Сада се поставља питање ко ће то највероватније урадити и ко би стога требало да формира владу?
Коалиција губитника, односно ОВП и СПО, можда украшена Неос смоквиним листом, али дефинитивно не. Зато што би релативно већи СПО нанео још више штете него што су то до сада имали мањи Зелени. И дајте ОВП-у још више изговора зашто не могу да се баве политиком десно од центра.
Таква коалиција стагнације би штетила земљи, али би ФПО имала огромну корист, јер би на следећим изборима вероватно добила 40% или више, а због садашњих би могла да добије мученички бонус.
Засто…. Аустрија се, нажалост, другације се не може рећи, представља као случај за реструктурирање након пет изгубљених година црно-зелене владе у економском смислу.
Аустрија се налази у другој години рецесије, феномена оне прилично непријатне врсте која није виђена деценијама, привредни раст у пет година од 2019. је најгори у целој ЕУ са минус 1,7%, незапосленост расте из месеца у месец. узимајуц́и замах, држава ц́е ове године потрошити 23 милијарде више него што заради, републички дуг је знатно изнад 60% дозвољених Уговором из Мастрихта.
И нема побољшања на видику, управо супротност.
Предузетник Ханс-Петер Хаселштајнер („Штрабаг“) недавно је ово сумирао у једном интервјуу „Изгледи за наредних пет година су лошији него у последње три године. То ме много више брине. Мислим да се нец́емо лако извуц́и из овога. Не верујем у стопе раста за 2025. и 2026. годину.
Да је Република предузеће, власници би у овако тешкој ситуацији вероватно ангажовали искусног менаџера за реструктурирање да сходно томе смањи трошкове и значајно повећа приходе. Нико не може ни да претпостави да би коалиција губитника ОВП и СПО била способна за такво реструктурирање.
Сада су приходи, у случају државе посебно порези, у Аустрији већ веома високи, тачније превисоки, чак и за међународно поређење. Ово паралише привреду и ионако анемичан раст – како СПО стално тражи – не би била паметна идеја.
Влади у реструктурирању преостаје само да смањи потрошњу и тиме смањи приходе појединих сегмената бирачког тела, што је, као што знамо, политички еквивалент самоубилачке мисије.
Нажалост, држава скоро увек има наизглед безболан начин да то заобиђе једноставним преузимањем дугова.
На основу садашњег нивоа дуга Аустрије, то би свакако било технички могуће, али би, наравно, само гурнуло проблеме у будућност – и, пре свега, још више их повећало. Живот у луксузу и преношење дугова на своју децу генерално се не сматра посебно одговорним понашањем. Ипак, СПО то види потпуно другачије, што је још један аргумент против њиховог учешћа у власти.
Све ово би се још некако могло управљати када би Аустрија барем још имала снажно, витално срце у виду индустрије која ствара довољно богатства да одржи државу благостања.
Али, нажалост, ово је тачно само у врло ограниченој мери. С обзиром на нагли раст трошкова, гушење бирократије и, на крају, превисоке порезе, све више индустријских компанија премешта делове своје производње у иностранство, понекад у Мексико, понекад у САД или чак у Пољску.
Неосов политичар и предузетник Веит Денглер описао је то на овај начин непосредно пре избора: „Јако индустријско језгро је основа за снажну националну економију. Ово језгро је масовно издубљено у Аустрији. Наша индустрија је у рецесији већ осам квартала. Налазимо се у кризи историјских размера“, каже он и даље дијагностикује: „Од 2015. године номинални јединични трошкови рада су порасли за више од 30 одсто, знатно изнад оних у Немачкој и изнад просека ЕУ. У глобалном индексу иновација и на ранг листи локација, Аустрија се сврстава само међу „даље тркаче“, заостаје за упоредиво великим и богатим земљама као што су Швајцарска, Шведска или Данска.
Нажалост, то је тачно и промена тога ће несумњиво бити централни задатак следеће савезне владе.
Аустрија је вец проклето близу економске преломне тачке, са које се негативни развој индустрије тешко може преокренути.
У стварности, Аустрији је потребна нека врста „Агенде 2030“, односно читав пакет мера са којима се наша привреда може и мора поново ускладити.
Већина тога је познато и описано, од смањења пореза и дажбина до смањења бирократије која оптерећује компаније до смањења јединичних трошкова рада. Чињеница да наш порески систем фаворизује скраћено радно време и кажњава пуно радно време је глупост коју треба што пре елиминисати.
Наравно, без обзира на то ко је у влади, социјални партнери би морали да буду део „Агенде 2030“ и да имају умерени ефекат након прошлогодишњег енормног повећања плата. Да би се избегли реални губици плата, држава би морала да смањи порезе на зараде како би обезбедила да већи део нето остане бруто, а да компаније не изгубе даље конкурентност.
Не све, али много од онога што би Агенди 2030 било потребно налази се у програмима и ОВП-а и ФПО-а. Обе стране неће бити лако да извуку логичне закључке и договоре се о заједничкој савезној влади.
Али ако то не успије, својеврсни аустријски „семафор“ губитника је једина реална алтернатива, а то би највероватније значило: још неколико година стагнације, дугова и миграција – и на крају следећа, чак већа победа за ФПО . Може вам се допасти, али не мора.
Још нема коментара