Press "Enter" to skip to content

Милан Видојевић: Како је „Deep State” срушио Совјетски Савез (део I)

Пљачка СССР-а и политичко разбијање земље почело је потписивањем Вашингтонских споразума 1977. године, између две групе заинтересованих лица. Прву су чинили представници највећих банкарских групација САД-а и света, Ротшилда, Рокфелера, Моргана, Баруха, а другу групу људи из СССР-а који су били спремни да издају своју земљу и њене интересе, Долгих, Фалин, Погодин, Биковски, Јермолајев.

Споразум је предвиђао припрему људи од утицаја, изградњу нелегалних фабрика, изношење из СССР-а злата, дијаманата, ретких метала, нафте, новчаних средстава, уз оправдање да се тиме стварају „безбедоносни јастуци“, како би се избегао Трећи светски рат. Да би се овај пројекат остварио, којем је дато име „Фонтон“; током 1982–1984. године, под контролом Банке федералних резерви и организоване групе у Централном комитету КПСС, формирана је посебна група лица, названа „Z“, у којој су били потомци царских и племићких породица Русије, сада неруске националности, укупно 184 људи.

Група је била обучавана на територији Узбекистана, а касније у граду Чехову, у Московској области. За финансирање рада ове специјалне групе, чија је делатност била усмерена на подривање економских темеља СССР-а, Банка федералне резерве и САД формирале су специјални фонд под називом „Wаntа“ на чије је рачуне Банка федералне резерве пребацила незамислива средства која би се данас рачунала у трилионима долара. Део средстава из тог фонда пребачен је у банке у Кини и Банку федералне резерве Ричмонд, у износу 4,5 трилиона долара.

Од тих средстава су крајем осамдесетих година у СССР-у, под руководством агента ЦИА, Роберта Максвела и његових колега, формирана 33 финансијска фонда, на чије је рачуне пребачен огроман новац. Операцију формирања фондова у Русији водио је Бајбаков.

Током 1986–1988. године Горбачов је, извршавајући задатке тајне светске владе, имајући за циљ рушење и пљачку ресурса земље, увећао специјалну групу „Z“ за још 2.000 људи. Ова специјализована тајна група је у свом саставу имала специјалисте из области математике, финансија, економије, а имала је и групу за прикривање деловања, која се састојала од припадника КГБ-а, Министарства финансија и Централне банке СССР.

Лично је Горбачов одредио чланове ЦК КПСС-а, Фалина, Долгиха, Деминцева, Крјучкова, Кручину, Павлова, Брутенеца, Мојсејева и друге, да управљају изношењем капитала из земље, што је имало за циљ пљачкање и растурање СССР-а.

У складу са Вашингтонским споразумом, током 4-5 година на територији СССР-а изграђене су нелегалне фабрике за обогаћивање руде, нове рафинерије, у које је била уграђена страна опрема, примењена нова технологија у производњи злата, дијаманата, нафте. Производи из тих нелегалних фабрика су се шверцерским каналима извозили у иностранство, где су се чували у различитим, специјално за те прилике нарављеним, складиштима на територији САД, Енглеске, Немачке, Бугарске, Мађарске, Швајцарске, Сирије, Кине и других земаља Запада.

У току 1985–1991. године група „Z“ је, по налогу Горбачова, покрала и изнела у иностранство огромну активу СССР-а, у виду новчане масе, злата, дијаманата, платине, нафте и других материјалних вредности. Основни део те активе био је пребачен на рачуне стотина чланова групе „Z“. Део средстава, у висини један трилион 750 милијарди америчких долара пребачен је на рачуне лица из групе Горбачова.

Тако је 1989. године, по упутству Горбачова, једном од чланова групе „Z“ В.М.Михајевском, после обуке са групом менаџера на Међународној берзи у Лондону и добијања међународне лиценце за рад на страним финансијским тржиштима, управник финансија Управе послова ЦК КПСС, Н.Ј.Кручина, у присуству руководиоца групе „Z“ Н.Н.Мојсејева, пренела 5 трилиона 636 милијарди америчких долара. Ова средства је Михајевски, заједно с другим чланом групе „Z“, В.Н. Горбановским, пренео у Швајцарску и та средства депоновао на рачуне у 21 земљу Западне Европе и на 18 рачуна у САД, Канади и Јапану. Пропратна документа и документа о осигурању за ова средства налазе се у шест банака. Ова средства је Горбачов усмерио, по директиви тајне светске владе, у међународне трејдинг операције Банке федералних резерви.

После распада СССР-а и доласка Јељцина на власт, страни управљачи који су контролисали изношење капитала из Русије (Ротшилди, Рокфелери, Буш Старији и Маргарет Тачер) су од њега тражили да наставе пљачку, сада већ Руске Федерације. Да би лакше наговорили Јељцина, тајна светска влада је преко Међународног резервног француског фонда, у којем је била концентрисана актива Русије из царског периода, предала као мито Јељцину новчани износ од 46,8 милијарди америчких долара. Ова средства су у априлу 1992. године била подељена на пет делова и пребачена на личне рачуне Јељцинове ћерке Татјане Дјаченко, Черномирдина, Шајмијева, Назарбајева и тадашњег потпредседника САД Ал Гора. Средства за Татјану Дјаченко била су пребачена на рачуне отворене у банкама на Соломонским острвима и у Аустралији.

Део средстава у обиму од 20,6 милијарди америчких долара, додељених Черномирдину, касније је био расподељен међу људима блиским Јељцину и Черномирдину: Абрамовичу, Березовском, Гусинском, Смоленском, Потанину, Ходорковском, Прохорову, Лебедеву, Фридману, Алекперову, Момуту, Лесину и другима, укупно 24 људи, тајкунима првог таласа, који су уз помоћ овако добијених средстава успели да купе и приватизују за себе основне производне капацитете државе.

Почетком 1993. године је преко Међународне исламске банке, чији оснивач је, поред странаца, био губернатор Кемеровске области Тулијев, из Арапских Емирата, рукама либанског пуковника Валида, донешено у Русију 20 милијарди америчких долара. Подела ових новчаних средстава, донетих у интересу Јељцинове групе, као и средстава пребачених на банку „Тан“, довело је до спора између групе Јељцина, Гајдара и Черномирдина, са једне стране, и Руцког и Хазбулатова, са друге стране. Обрачун ове две гангстерске групације довео је скоро до грађанског рата, употребе војске и тешког наоружања, што је резултирало и уништењем „Белог дома“, у октобру 1993. године.

Део новчаних средстава, која су пребачена 1992. године на рачуне у банку „Тан“, била су под контролом агента ЦИА Рајфона и преко АСЕР „Тан“ (Асоцијације социјално-економског развоја „Тан“), руководилац С.П.Шашурин, усмерена на куповину злата, нафте, гаса, ретких метала, камиона „Камаз“, који су касније били извезени у иностранство. Део новчаних средстава био је искоришћен да би клан Шајмијева створио депозит за папире од вредности и учврстио државну имовину Татарстана, као и за стварање компаније „Алфа група“.

На бази државних резерви злата, дијаманата, нафте и гаса емитовани су папири од вредности. Ти папири су преко специјално за ту прилику формиране компаније, Затвореног деоничарског друштва „ДГК плус“, којим је руководио један члан Монетарног комитета Банке федералних резерви САД и члан Савета безбедности Русије Ј.И.Кононевич, били депоновани у Банку федералне резерве САД и у друге стране банке. Резултат деловања компаније „ДГК плус“ у периоду 1994–1998. година био је такав да су у 74 банке у свету била прикупљена огромна средства – трилиони америчких долара. Тај капитал је у виду новца, злата, дијаманата, платине, возила „Камаз“, челика, нафте, извезен из земље преко АСЕР „Тан“, банке „Тан“, „Добротворног фонда Шашурина С.П.“ и стотине других компанија и фондова, а самим тим изузет из финансијског обрта у Русији.

(наставиће се…)