Press "Enter" to skip to content

Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State”-a (део I)

Још пре неколико година коментарисао сам писање папе Бенедикта XVI у листу „Оpservatore Romano“ како би свака бивша република Југославије, сада независна држава, требала да има своју аутокефалну православну цркву. Није то била ни нова ни оригинална идеја, наставак је идеје из времена НДХ и стварања Хрватске православне цркве. Идеја је била да се преостали Срби, који су избегли усташку каму, окупе око ове НДХ-овске наказне творевине а онда полако преведу у „праву“, католичку веру.

Челници и главни „бојовници“ ове идеје били су отпадници из Црне Горе, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Дрљевић је у току рата живео у Земуну, писао за усташки лист „Граничар“, у уводницима редовно нападао Србе, Југославију и Карађорђевиће. Главни уредник „Граничара“ био је хрватски књижевник Густав Крклец. Марковић Штедимлија био је много продуктивнији, написао је десетак књига, писао је у више усташких листова, волео да Загребом шета у усташкој униформи и био главни заговорник идеје да „Србија хоће да уништи Црну Гору“.

Његова је идеја да се створи „црногорска православна црква“, „црногорска нација“ и „црногорски језик“. Обојица ових отпадника истицали су да су њихови преци били „Црвени Хрвати“, који су говорили „икавицом“ и били католици, све док није дошао Сава Немањић и „наметнуо им српство, српску православну веру и српски језик“.

Копча са збивањима у данашњој Црној Гори, Хрватској и Македонији је јасна. Дугорочни планови о разбијању аутокефалних православних цркава остварују се корак по корак и није мета само Српска православна црква и Руска православна црква. Назнаке будућег напада на православље видљиве су неколико година, заправо од понтификата папе Војтиле и садашњег папе Френсиса. Сусрет папе Френсиса и руског патријарха Кирила, у пролазу на Куби, сем лажне изјаве о „братској љубави“ и „сарадњи за добробит човечанства“, носио је нешто друго – није било договора о „првенству Рима у хришћанству“, поготово после изношења става Руске православне цркве да је „Нови Рим“ сада у Москви.



„Deep State“ и Ватикан у први план, по ко зна који пут, гурају Васељенског патријарха, као верног заговорника екуменизма, обећавајући му статус „источног папе“, огромну јурисдикцију над православним (реформисаним) црквама и огроман новац, о коме сада може само да сања. Намера је била јасна још на конференцији источних цркава на Криту, на којој Руска православна црква није учествовала. Жеља Вартоломејева, да буквално буде „први међу једнакима“ била је јасна. Тиме потврђује деценијску политику Цариградске патријаршије, јасно представљене свету 1964. године када су се у Јерусалиму срели патријарх Атинагора и папа Павле VI. Те године основан је и унијатски фонд „Pro Orientе“ са седиштем у Бечу, омиљено место за посете оних епископа Српске православне цркве наклоњених екуменизму. За оне којима ова тема није позната у следећем наставку даћу још неколико података о недвосмисленом деловању Цариградске патријаршије, патријарха Вартоломеја и његових претходника, па ће догађај око давања томоса и аутокефалности отцепљеној, унијатској „Украјинској православној цркви“ бити јаснији.

(наставиће се…)

Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State“-a (део I)
Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State“-a (део II)
Милан Видојевић: Православље под ударом „Deep State“-a (део III)