Press "Enter" to skip to content

Oбимна руска анализа о Косову: Шта то Запад спрема за Балкан?

Догађаји крајем јула на Балкану – аларми на административној граници између Србије и Косова, мештани који ужурбано подижу барикаде, пуцњеви, прераспоређивање снага, позиви председника Србије на мир и уверавање НАТО-а да ће интервенисати ако ситуација ескалира – навели су многе да поверују у то да је Европа на ивици новог рата.

Ипак, дипломатски напори су били донекле успешни: Приштина је пристала да одложи за месец дана своју одлуку – што је био извор тензија – да забрани улазак на Косово власницима српских докумената и регистарских таблица. Ово је дипломатама дало довољно времена да убеде стране да направе међусобне уступке и направе компромис. Резолуција ће највероватније само одложити ескалацију која се надвија у региону већ неколико деценија. Упркос томе што су мањи од Конектиката у САД или Тирингије у Немачкој, ових 11 квадратних километара косовске земаље још увек су усред кризе која може да утиче на цео свет.

Зашто је Косово Србија

Само дан пре потписивања споразума између Србије и Косова, заменик помоћника америчког државног секретара за европска и евроазијска питања Габријел Ескобар дао је бесну изјаву: „Време је да заборавимо наратив ‘Косово је Србија’ и пређемо на ону која каже „Косово и Србија су заправо Европа“.

Амерички дипломата понудио је Србима светлију будућност у замену за одрицање од својих историјских земаља. Његове речи су, међутим, изазвале протесте у српској јавности и политичарима.

„Граница између терориста и бораца за слободу за њих је веома танка. Ово је политика САД. Шта можете очекивати од господина Ескобара? Зашто се стално претварамо да не знамо о чему се ради?“ рекао је огорчено председник Србије Александар Вучић у обраћању нацији.

Ескобарова реторика није прошла незапажено ни у Русији. Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова подсетила је свог америчког колегу да је „Резолуција 1244 Савета безбедности УН и даље правни оквир за косовско решење, који јасно потврђује територијални интегритет Србије“. Ова прича има две стране, али историја дефинитивно фаворизује српску и руску перспективу.

Косово се налази на југозападу Србије, близу границе са Албанијом. У 12. веку постаје део српске државе у настајању, добијајући на значају током средњег века. Поглавар Српске православне цркве боравио је у косовској Пећи. Косово је такође одиграло важну улогу у изградњи српске нације. Косовска битка, када се турска војска борила против Срба и победила, постала је једна од најкрвавијих битака у историји Србије и симбол херојског пораза. Велики део српске поезије посвећен је тим догађајима. Улога Косова као колевке српске нације и културе је колосална.

Османско наслеђе

Током средњег века, регион Балкана је углавном био под контролом Османског царства, а у ствари порекло сукоба на Косову датира из тог доба. Константинопољ је активно покушавао да привуче удаљене крајеве царства у турско окриље, трансформишући на тај начин етничко ткиво Балкана.

Косово је било насељено Србима и Албанцима, чија су насеља била западније, близу мора. Под османском влашћу, Албанци су брзо прихватили ислам и почели да апсорбују турску културу, постајући султанова база на Балкану. Албанци и Турци су се преселили на Косово, док су се неки Срби приближили својoj хришћанској сабраћи преко Дунава.

До средине 19. века, када је Балкан ушао у још једну турбулентну еру, албанска и српска заједница на Косову биле су приближно исте величине. Али превирања 19. и посебно 20. века радикално су променила равнотежу.

Ехо Другог светског рата

Треба напоменути да је било готово немогуће повући границе које раздвајају различите етничке групе на Балкану. Мапа је имала изглед коже леопарда: Срби, Срби муслимани (који су временом постали посебна група – Бошњаци), Хрвати, Црногорци и Албанци.

Када је Отоманско царство први пут изгубило контролу над Балканом, Косово је постало део Србије, а касније и Југославије. Али када су регион окупирале Немачка и Италија у 20. веку, буре барута је још једном експлодирало. Окупаторски режим на Косову био је оштар, протерао је Србе из региона, а многе и побио. Косово је предато Албанији, док је владавина терора приморала Србе на бекство.

Док је Југославија обновљена 1945. године, становници Косова постали су таоци политичке визије Јосипа Тита. Тито је блокирао повратак српских избеглица на Косово, уместо тога желећи да искористи покрајину као „мост“ за утицај на Албанију. Он је и неке нове српске територије учинио делом Косова. Међутим, његове наде нису се оствариле – мост за Албанију никада није изграђен. Уместо тога, Косово је било под великим утицајем Тиране, а Албанци су сада чинили већину његовог становништва.

Титове погрешне процене

У ствари, „национални портрет“ Косова се скоро потпуно променио. Процес је започео под турском влашћу и био је у суштини „полуприродан“, а наставио се кроз време нациста и Тита, постајући скоро потпуно вештачки. Као резултат тога, Срби су сведени на мањину у региону који су наставили да сматрају својом светињом. Процене о профилу етничке заједнице Косова пре распада Југославије се разликују, али се са сигурношћу може рећи да су Срби чинили око 20% становништва покрајине. Поред Албанаца, који су чинили 65-75 одсто становништва Косова, према различитим проценама, ту територију су насељавали и Турци и Роми. У то време су албанске националистичке организације изашле из сенке и од тада играју активну улогу у региону.

Иако се традиционално верује да је распад Југославије почео касних 1980-их, проблеми су на Косову заправо почели раније током те деценије. Тито је гвозденом песницом успео да потисне сепаратистички покрет. Међутим, током 1980-их притисак на српско становништво растао је од стране Албанаца, који су доминирали етничким пејзажом региона. Било је много случајева саботаже у заједници, лакших злочина, као и инцидената напада и батина, паљења и претњи.

Југословенска елита је покушала да се ухвати у коштац са косовским проблемима. Један од највећих изазова који је утицао на сваки развој догађаја у покрајини био је свеукупно сиромаштво и слабо образовање. Београд је покушао да то реши спровођењем образовних програма. За време Тита, у Приштини, главном граду Косова, основан је универзитет на коме се настава одвијала на албанском. Али оно што је Југославија тиме на крају постигла је успон националистичке елите састављене од албанских интелектуалаца.

Косовске амбиције

Као резултат тога, до раних 1990-их, Косово је било зрело за отцепљење – укључујући и војну сецесију. Преовлађујуће албанско становништво сањало је да се покрајина одвоји од Југославије, а ово расположење је активно подстицала суседна Албанија. Током Титове владавине, успела је да формира сопствени интелектуални слој који је могао да обезбеди солидну идеолошку основу за сепаратистичке амбиције Косова. Сиромаштво и низак животни стандард на Косову обезбедили су сталан прилив регрута који немају шта да изгубе у редовима албанске милиције.

На Косову је 1991. године одржан референдум о независности, након чега су уследили председнички избори. Југославија (до тада су остале само Србија и Црна Гора) одбила је да призна резултате. Међутим, у то време локални политичари су се на Косову померили у први план.

Ибрахим Ругова се појавио на косовској политичкој сцени и остао кључна личност у годинама које долазе. Посвећени опозиционар, уредник и доктор књижевности који је дипломирао на Универзитету у Приштини, представљао је групу албанских хуманитарних интелектуалаца које су образовали Југословени у настојању за које нису очекивали да ће бити бумеранг. Ругова је био део умерене фракције и заговорник политичке борбе. Али онда, средином 1990-их, формирана је милитантна група унутар албанског сепаратистичког покрета – Ослободилачка војска Косова (ОВК). Планови косовских Албанаца превазишли су њихову домовину и проширили се на још једну бившу југословенску републику насељену Албанцима: Северну Македонију.

Зверства рата

ОВК је углавном учествовала у герилском рату и тероризму. Контрола Београда над Косовом се погоршавала, а његови покушаји да сузбију побуну наишли су на снажан отпор, који се претворио у крвави дуготрајни рат. Историчари се углавном слажу да је рат почео 1998. године, иако су ранијих година почињена и велика насиља.  Извештавање о сукобу од стране западних масовних медија било је доследно искривљено. Док су српске снаге у ствари извеле неке бруталне нападе, српско становништво је све више терорисано. Истина је да су обе стране биле криве за етничка убиства и бораца и цивила. Многи етнички Албанци су побегли са Косова у Албанију – само да би открили да их пропагандна рука ОВК регрутује као борце.

Масакр у Рачку 1999. био је једна од најмрачнијих страница у историји сукоба. У знак одмазде за убиство српског полицајца у оружаној заседи, српске снаге су извршиле рацију у селу Рачак. Рација је резултирала смрћу 45 албанска цивила. Док су Албанци инсистирали да је од тог броја било само девет бораца, Срби су тврдили да су сви страдали припадници побуњеничких снага и да су погинули у борби. Питање је остало контроверзно и нерешено до данашњег дана. Иако масакр у Рачку није био ни најкрвавији ни најнеспорнији акт агресије током рата, постао је прекретница у сукобу на Косову. Уследило је НАТО бомбардовање Југославије.

Уђите у НАТО

Преговори око споразума из Рамбујеа доспели су у ћорсокак. Срби су били спремни да потпишу прекид ватре и аутономију за Косово, али нису били спремни да пристану на међународно војно присуство у покрајини. НАТО је оптужио Београд за торпедовање мировног споразума, док, у ствари, није било покушаја да се Југославија нађе на пола пута. Уместо тога, Београду је само постављен низ ултиматума. Масовни медији су Србију приказивали као крајњег зликовца, док је НАТО наставио да  припрема своје ваздухопловне снаге.

24. марта 1999. године НАТО снаге предвођене САД почеле су своју операцију против Југославије. Изабрана стратегија је била победа употребом ваздушних снага. Доминација НАТО-а у ваздуху била је неспорна, а српски ПВО системи су врло брзо неутралисани.

Док Срби нису претрпели значајније губитке у људству, осим у ваздухопловству и противваздушној одбрани, напади НАТО-а су успели да униште обимну цивилну инфраструктуру Југославије, укључујући аеродроме, мостове, фабрике и електране. Цивилне жртве у ваздушним нападима су такође биле прилично значајне, укључујући и смрт неких албанских избеглица.

Борбене активности ОВК нису биле баш успешне. Изгубила је бројне битке на терену упркос ваздушној подршци НАТО-а, али да Србија настави да се бори уз губитак критичне инфраструктуре сваки дан било је потпуно бесмислено. Дана 10. јуна 1999. југословенски председник Слободан Милошевић је капитулирао, пристајући на све захтеве НАТО-а. До тада је, према различитим проценама, у ваздушним ударима погинуло између 500 и 5.700 људи. Међународне трупе су након тога ушле на Косово.

Разочаравајуће последице

Насиље се наставило на Косову, са више од 1.700 локалних становника који су убијени или пријављени као нестали, док су многи Срби који су остали у покрајини побегли. Све у свему, стотине хиљада људи – до 350.000 према неким проценама – морало је да напусти Косово, углавном Срба, али и значајан број Рома. НАТО контингент није успео да заустави етничко чишћење, што значи да је преостало српско становништво сада груписано у само неколико округа.

Вишегодишњи преговори о статусу Косова нису дали конкретне резултате. Косово је 2008. године прогласило независност, коју је признао велики део међународне заједнице, али никада и цела.

Питање Косова и даље је болно за Србију, посебно имајући у виду чињеницу да је земља још увек дом неколико стотина хиљада косовских избеглица. На Косову се и даље редовно дешавају етнички мотивисани сукоби. Регион је дуго био у превирањима и, једноставно речено – бомбардовање Србије није било решење за проблеме Косова.

Два непријатеља по цени једног

Финале косовске драме (или оно што би се могло сматрати таквим крајем 1990-их и почетком 2000-их) имало је важне импликације на јавно мњење у Русији. Колико се може проценити, Запад мало брине о промени става Русије према вестернизацији. Па ипак, 1999. година је била прекретница за руски народ у многим аспектима. Руси су дуго времена имали дубоко идеалистичке погледе на колективни Запад (Европу и САД), али су догађаји на Косову били отрежњујући шок за оне који са симпатијама гледају на Запад.

Чак и они који нису имали посебан афинитет према Србима увидели су очигледно – пристрасност западне заједнице која је дала зелено светло на етничко чишћење и покренула кампању бомбардовања једне европске државе, што је резултирало великим губицима међу југословенским цивилима и значајним уништењем инфраструктуре земље. Није се радило само о традиционалној симпатији Руса према Србима, већ и о томе да су се у сукобу „Србија против Запада“ Руси, природно, сврстали на страну аутсајдера, што је било још разумљивије имајући у виду тињајуће сукобе на руском Кавказу, на коме се нешто слично дешавало и где је Русија била суочена са исламским терористичким групама.

Као резултат тога, морални легитимитет прозападне идеологије у Русији био је озбиљно нарушен. У позадини разарања у Београду, тврдње западних лидера о хуманистичким идеалима и слободи биле су – и још увек су – доживљаване као ништа друго до очигледно лицемерје и покриће у служби сопствених политичких и економских интереса. Наивним идеалистичким осећањима, која су до тада била тако преовлађујућа у руском друштву, задат је крупан ударац и почела су да се распадају.

(Извор: Russia Today/ Афера – A. Chatten)

Још нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.