Press "Enter" to skip to content

Урош Николић: Досије „Велика Албанија“ (део трећи)

Добар део тзв. међународне заједнице верује да је религија Албанаца албанство и да је ислам код Албанаца мање – више небитан. Са таквом констатацијом слаже се и велики број грађана Србије. Однос ислама и Албанаца је комплексан и не би га требало ни потцењивати, као што већина ради, нити прецењивати, с друге стране.

Када је формирана независна Албанија и албанска нација у модерном смислу са све књижевним језиком – ствараоцима је сигурно одговарало да представљају религију Албанаца као албанство, да не истичу верске разлике или поделе у први план јер би се тако албанско јединство аутоматски срушило као кула од карата.

За време Енвер Хоџе, свакако је религија свих Албанаца, а и становника Албаније, морала да буде албанство. Свако онај ко би се противио томе могао је да бира, да ли ће два метра под земљу или у неки од многобројних логора широм Албаније. Но, оно што нас занима, јесте какво је стање након пада комунизма, а највише какво је стање код Албанаца у погледу овога – данас.

Ако пођемо од грубе поделе и прихватимо да ислам има некаква 4 велика геополитичка пола – 1. саудијски, 2. ирански, 3. турски и 4. басистички ( арапско – социјалистички ), Албанце би најпре могли да сврстамо у турски, а делом и у саудијски пол. И један и други пол су тренутно атлантистички геополитички полови и сунитски, док се за шиитску теократију Иран и арапски социјализам, који је све више на издисају – може рећи да су антиамерички геополитички полови . 

У том смислу , евидентно је, а у то смо имали прилику да се уверимо и осетимо на својој кожи ефекте тог савезништва – да је Албанија већински муслиманска земља која је део атлантистичке геополитичке структуре, а и Албанци као народ у целини. Албанија је и земља кандидат за чланство у ЕУ , а од 2009 . године је и чланица НАТО пакта. Сарадња са НАТО пактом је почела и много раније од формалног чланства и захваљујући том војно – политичком савезу су успели да остваре неке своје круцијалне циљеве. Од 1993. године Албанија је чланица и Организације исламске конференције – ОИК , иако је по верској структури Албанија мултиконфесионална држава.

Од два исламска пола, за која смо тврдили да немају утицај на Албанце , један је у великој кризи и бори се за сопствени опстанакак – Хусеин је свргнут у Ираку, Гадафи у Либији, Асад се бори за осптанак у Сирији. У Египту и Палестини је дошло до великих промена протеклих деценија – египатска војска има великих проблема са Муслиманском браћом, а Фатах је изгубио велики део примата на уштрб Хамаса.

Тај неки левичарски пол ислама је свакако миноран у Албанији након пада комунизма. Што се тиче Ирана, његов утицај на Албанију и Албанце је незнатан, далеко мањи него што је случај са Босном и Херцеговином . Иран је изразито антиамеричка земља , док су Албанци (засад) велики амерички савезници. Међутим, није занемарљиво то што добар део Албанаца припада дервишким редовима који су нарочито јаки у околини Призрена и можда су они евентуално фактор на који би Иран могао да има већи утицај.

Што се тиче Турске и Албанаца, највећи део Албанаца муслимана сматра је за своју ,,мајку “. Разлози за то су како верски, културно – историјски, тако и интересни. Турска је чланица НАТО пакта као и Албанија и део атлантистичког блока, али и све више се заштитнички понаша према муслиманским народима из некадашњег Османлијског царства. Јасно је да двојац Ердоган – Давутоглу више и не крије да води неоосманску политику. 

Сви се сећамо не тако давне изјаве Ердогана у Призрену. Што се САД тиче, свакако је пожељније да Албанци буду део турске сфере него саудијске, с обзиром на то да је Турска једна западњачкија, европскија и много умеренија и секуларнија верзија од другог савезника САД – Саудијске Арабије. Ни све већа искакања и размимоилажења Ердогана са савезницима и тежња ка поновној исламизацији и раскидом са кемализмом – не мењају чињеницу да је за западни свет много боља варијанта да Албанцима Турска буде ,,мајка “, него Саудијска Арабија.

Ипак, од пада комунистичког режима све су јаче везе Албаније и Албанаца муслимана са салафитско – вахабитским светом, са исламистичким земљама попут Саудијске Арабије. Везе са исламским земљама, Саудијском Арабијом, пре свега, имао је и покојни Лек Зогу, али и такође покојни бивши шеф албанске обавештајне службе Башким Газидеде , који је од 1997. до 2005. године живео у егзилу негде на Блиском Истоку, врло вероватно у Саудијској Арабији. За саудијског човека важи и Реџеп Бој, садашњи амбасадор тзв. Косова у Ријаду. Иначе, ради се о човеку који је био и на челу Исламске заједнице на Косову и који је у Саудијској Арабији боравио на студијама. Сведоци смо све већег броја Албанаца који гину по блискоисточним ратиштима – и то „у име Алаха“, борећи се за Ал Нусру, ИСИЛ итд. Највећи број тих Албанаца је пореклом са Космета и из БЈР Македоније.

Контакти Албанаца са муслиманским терористичким групама датирају још из рата на Косову и Метохији, када се одређен број исламиста борио заједно са УЧК, а зна се и да је Осама Бин Ладен посећивао кампове за обуку у северној Албанији током 1998. године. Ако имамо све ово у виду, како је могуће да су Сједињене Америчке Државе деведесетих година изричито подржавале Албанце, а подржавају их подједнако и данас?

Можда је објашњење, сем увек присутних интересних и реалполитичких разлога и то што је циљ Американаца био да подрже муслимане на Балкану – Бошњаке и Албанце, како би највећа суперсила показала како није против ислама, већ само против екстремиста и терориста ( као да тобоже њих нема и међу овима ). Тако нешто би посебно би дошло до изражаја када би се на неким другим деловима планете борили против неких других муслимана. Онда ту Срби испадају колатерална штета и донекле монета за поткусуривање Америке и запада са савезницима попут Саудијске Арабије, Турске итд.

Савезништво Албанаца и Американаца би се најбоље могао описти као брак из рачуна. И то сличан ономе који је Америка имала са талибанима 80-их година прошлог века, или са терористима у Сирији на почетку тамошњег рата, све до скоро. У тај савез је свако ступио из својих специфичних интереса, и може се лако догодити у будућности да он пукне. У том случају би Албанци били нешто попут ИСИЛ – а данас. Нешто што је првобитно било савезник, па се отргло контроли, а Албанци ће извесно ићи ка том путу што више утицаја на њих буду имале екстремне исламистичке организације. При томе, Албанци су и најпогоднији за некакве будуће терористичке акције по западној Европи или Америци, обзиром да као белци и Европљани мање привлаче пажњу од тамнијих особа са Блиског Истока (заједно са Бошњацима могу да чине тзв. Белу Ал Каиду).

Иако углавном Албанци тврде како је Велика Албанија искључиво национални, а не и верски пројекат, евидентно је да уколико би се она остварила – апсолутна већина у њој би била муслиманска. Чак би се драстично верска пропорција изменила проширењем државе Албаније у односу на оно што имамо сад у њој. У томе можда лежи и одговор на питање зашто су искључиво Албанци с Космета и Македоније опредељени за Велику Албанију, више него Албанци из Албаније.

Што се тиче Албанаца из Албаније, свакако су за Велику Албанију муслимани из северних делова, док би за православне са југа она не само била непожељнна, већ би представљала опасност и још већу неравнотежу. Сви знамо да муслимани могу да коегзистирају са другим верама унутар једне државе, али до тренутка када постану најснажнији и изразита већина. Према томе, ако би се формирала Велика Албанија, природан корак би био да после извесног времена она потпуно потисне хришћане у Албанији и постане исламска држава. Знамо шта је за сваког правоверног муслимана идеал, и можемо само претпоставити каквом уређењу би стремила таква држава у којој би изразиту већину чинили муслимани.

При том, треба имати у виду и то, да ако неко припада муслиманском свету, а да није клерик или фанатик , он има одређеног разумевања за најекстремније појаве унутар свог дела народа. Јер свако ко је умерењак , склон је да буде жесток у осуди разних екстремизама, али да ако мангупи долазе из сопствених редова, некако има више разумевања и они му не сметају толико. 

Уколико би Турска или Саудијска Арабија активно подржавале такву Велику Албанију, разуме се да би то ишло ка томе да она буде све више и више исламска земља у срцу Европе. А када би било могуће повезати је са муслиманима Бошњацима (у чему су им опет Срби најјача препрека), онда би и  зелена трансверзала могла да постане реалност. Истанбул (намерно не Анкара) и Ријад ништа не би имали против тога, али би проблем са тим  имали управо они из западног света који данас подржавају унитарну БиХ и независно Косово – и као много пута до тада неко њихово чељаде би им се временом ,,отргло са ланца “.

На нама Србима је да им стално указујемо на такве опасности и могућности у будућности, чак и када су потпуно глуви на то. А уколико би дотле и дошло, свакако да би реакција захтевала формирање некаквог новог Балканског пакта, и то искључиво православних угрожених земаља попут Србије, Црне Горе, БЈР Македоније и Грчке. При том би осовина Грчка – Србија у таквом савезу имала главну реч. А наравно, као и сваки регионални проблем и спор, и у овом би међународни фактор који је све комплекснији и мултиполарнији био – незаобилазан.

С друге стране, албанска експанзија, систем деловања, коришћење прираштаја као убојитог оружја – одају један снажан печат муслиманске културе, ма колико да то званично они негирали.

Још нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.