Рат у Украјини није почео 24. фебруара 2022. године, када је покренута специјална војна операција Руске Федерације у садејству са армијама Луганске Народне Републике (ЛНР) и Доњецке Народне Републике (ДНР).
Иако многи манипулативно намећу тај 24. фебруар као нулту тачку украјинског сукоба, то не само да је далеко од истине, него је крајње подло и безобразно конструисање тог ужасно лажног наратива. Толико безобзирно, да они који то форсирају заслужују да их сматрамо: комплетним идиотима, п(л)аћеницима, русофобним (по правилу и србофобним) нацистима – или све то комбиновано скупа.
Врхунски глобални спин мајстори, који са врха командују том фабриком лажи и пропаганде, врло добро знају како ствари заиста стоје, али они имају своје циљеве од којих не одустају, макар исти били немогући и(ли) самоубилачки. Што се њих тиче – ствар је сасвим јасна. Пропагандни циљ оправдава сва дезинформациона средства. Осим никад масовнијих дезинформација, на делу су разне псај оп операције, где се комбинују црна пропаганда, огољене лажи и вешти спинови сачињени од полуистина (које су некад горе и од најгорих лажи) и од испразног реторичког формализма, који тако деконтекстуализован заиста делује дегутантно, обзиром да се на излизане норме сада позивају исти они који су их први најбруталније погазили. На примеру Србије газе их и даље.
Оне који свесно, зарад сопствених геополитичких циљева брутално лажу, истина ионако не занима. Она им је добра само (у)колико користи зацртаном циљу, а уколико су чињенице у супротности са циљевима – тим горе по чињенице. Ни за оне заведене, испраних мозгова, нема баш превише наде да им се указивањем на неке чињенице и узрочно-последичне везе, може помоћи да не буду (бес)корисни идиоти оних који су целу ову украјинску кризу и закували, још пре девет година.
Што се наше, српске јавности тиче, чини се да смо ми друштво које је најмање подложно тим вештим манипулацијама, управо стога што врло добро памтимо шта су нам (у)радили пре 23 године исти они, којима су сада највеће светиње међународно право и територијални интегритет сваке земље, осим Србије. Ипак, није згорег чак ни нашу, по питању украјинске кризе, можда и најосвешћенију јавност у Европи, подсетити на неке ствари. Тим пре, што и овде разни амбасадори, пропагандисти и трбухозборци покушавају да нас убеде да треба да верујемо њиховим идиотским констатацијама пре него сопственим очима и логици.
Сукоб у Украјини јесте фактички почео крајем фебруара, али давне 2014. године. Политичка криза, која је претходила, трајала је од новембра 2013. године. Легалну и легитимну власт у, политички тада скоро равноправно подељеној земљи свргла је насилничка руља. Не заборавимо и детаљ да је знаменита Викторија Нуланд тада делила колаче на тргу.
Неколико десетина хиљада добро опремљених екстремиста, углавном русофобне и нацистичке провенијенције, пресудило је у успешности преврата. У држави од неколико десетина милиона становника! Клика која је преузела власт, у најбољем случају, могла је да представља половину Украјине, ако говоримо о некаквом сумњивом легитимитету, а што се тиче легалитета – ствар је била јасна. Срушен је правни поредак и завладала је улица, руља, настала је потпуна анархија. У таквим околностима, становници Крима су реаговали како су реаговали, не желећи да живе у оваквој Украјини каква је данас, а истим стопама је кренуло и становништво Донбаса.
Заборавља се колико је проруско расположење било јако тих дана у Одеси, Харкову, многим деловима ДНР и ЛНР, који административно припадају Донбасу, али су остали под контролом украјинске војске. Многи су се прерано понадали тада да је наступило руско пролеће. Сукоб је однео око петнаест хиљада жртава пре почетка специјалне операције Руске Федерације. О ратним злочинима Украјинаца и патњама проруског становништва, нико није дигао глас. Не само што је проруско становништво страдало у ратним зонама, већ је систематски угњетавано и у остатку Украјине, у коме није било уопште оружане побуне.
Настала је ситуација, еквивалентна оној када би нека клика најгорих екстремиста са Цетиња завладала целом Црном Гором, потпуно укинувши сва права (про)српском становништву. Мада не можемо рећи да нема сличних ствари и у Монтенегру. Нови марионетски режим у Кијеву све од себе је давао да од Украјине створи Анти-Русију. Колико је Русија била стрпљива, најбоље говори то што није покренула операцију пуног обима 2014. године, када је градове попут Мариупоља и Харкова могла да заузме, малтене, без значајнијег отпора. Чак је и на одески масакр остала уздржана. Украјина је потпуно игнорисала Минске споразуме, једнако као што Шиптари игноришу Бриселске. Руси су знали да украјинска армија припрема усташки сценарио из 1995. и решили су да то не дозволе ни по коју цену.
Не верујем да председник Русије није знао да ће операција наићи на велики отпор, обзиром колико се Украјина променила у односу на период од пре 8 или 9 година. Скоро деценија владавине кијевске хунте и терора уопште није мало, са аспекта утеривања страха и транформације, сада већ извесно бивше Украјине. Путин није ни имао неки избор, јер свако чекање би произвело још гору ситуацију.
Таласи проширења НАТО пакта након краја Хладног рата, обојене револуције на простору бившег СССР-а, посебно у Украјини 2004. и у Грузији 2003., нису имале толико везе са тим земљама, колико са опкољавањем Русије и стратегијом анаконде. Дешавања у Белорусији око последњих председничких избора и Казахстану с почетка ове године, наставак су исте приче. Све то није могло ићи унедоглед. Негде је морало да пукне и да уследи руски, засад спор, али чини се организован и континуиран контранапад.
Верујемо да ће Руска Федерација, на крају остварити зацртане циљеве у Украјини. Нажалост, уз многе људске и материјалне жртве широм Украјине. Али до свега овога није дошло тако што је Путину и Русији пало на ум да, ничим изазвани изврше некакву агресију, инвазију на слабију и мирољубиву земљу. До овога је дошло због Мајдана 2013/14., Одесе 2014., 15 невиних хиљада жртава у Донбасу, због масовних гробница и мноштва побијене донбаске деце, због незајажљивог ширења НАТО на исток и опасног угрожавања Руске Федерације, због систематског малтретирања проруса, њиховог стављања ван закона, прављења од Украјине тврђаве Анти Русија.
Лупетања марионетских кербера из нашег региона попут Комшића, Куртија, ноторног Мила Ђукановића, нису ништа друго него улизивање газдама са једне, и одраз патолошког страха, са друге стране. Знају сви они да се свет мења. А да је поредак под којим су господарили доведен у питање.
А када наступи тренутак преокрета непријатељи Србије и сви они који су се огрешили о српски народ ће имати пуно разлога за страх. Можда ће морати да положе рачуне, сличне као што ће свом народу и историји положити и многи из укрохунте, пре њихових балканских близанаца. Можда Зоран Милановић и није толико луд, колико га неки сматрају, већ само одражава инстинкт хрватске државе за престројавање са губитничке ка победничкој страни, у последњи час. Пошто иста фора не може проћи сваки пут, Хрватском ће се тужно певати Узалуд вам труд свирачи.
Још нема коментара