Press "Enter" to skip to content

Вања Вученовић: Добродошлица за Ротшилдовог малог

Сутра нам у званичну посету стиже председник Француске, Емануел Макрон. Засигурно да га у Србији очекују највише државне почасти и већ глобално препознатљиво српско гостопримство. Пријатељски стисак руке српског председника, погача и со, традиционални српски специјалитети. Иће и пиће. Редом.  Како и доликује. Онако, српски наивно. Уосталом, сви инострани званичници који су долазили у Србију, имали су прилику то да доживе. Од  великог пријатеља Бакира до још већег пријатеља Бајдена. И свих осталих из те галерије ликова.

Да, Макрон ће у Србији увек седети у првом, почасном реду. Српски протокол неће направити грешку којом је француски понизио „пријатељску“ Србију у Паризу приликом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата. Није то наш манир. Нама Србима, гост је светиња. Род рођени. И то ће, без остатка,  доживети и Макрон, некадашњи Ротшилдов банкар.

Јер Србија и српски народ и даље верују да је француски председник много више од госта, а да је Француска много више од обичне партнерске земље.  Ми и даље желимо да верујемо како је српско – француско пријатељство потврђено и запечаћено састрадалништвом српске и француске војске у првој половини 20. века.  Да ли је неко у последње време питао Французе, да ли и њих веже исти или сличан сентимент када је Србија у питању.

Ми Срби и даље желимо да верујемо како спољнополитички курс Француске према Србији није ни изблиза онакав, какав је био 90-их година прошлог века, када је наша земља прикивана на међународни стуб срама.  У чему је свесрдно, агилно и активно  учествовала и тадашња Француска. Ми и надаље желимо да верујемо како француско признање косовске независности није израз непријатељског односа према нама, „малим Русима“ на Балкану и  прорачунате хладноће француске геополитике ка овим просторима.

Ми и даље желимо да верујемо како нам Ротшилдов мали доноси дарове у невиној и искреној намери да исправи недавну „ненамерну“ грешку француског протокола. Греше људи, треба им пружити нову шансу, па макар и на нашу штету.

Наравно, нисам случајно поменуо банкарску династију Ротшилд и њену мрачну улогу у разбијању, распарчавању и дробљењу српског животног простора кроз читав 20. век. Али кога брига за овакве тврдње, када оне спадају у домен теорије завере. Тачније, праксе завере. И не знам  какве то везе може имати са Макроном који долази да учврсти и запечати франсуко – српско пријатељство.Само се  надам овог пута не српском крвљу, у препознатљивом маниру поменуте благородне банкарске куће.