Press "Enter" to skip to content

Александар Дугин: СВО – битка за „крај историје“

СВО (Специјална војна операција у Украјини, прим. прев.) је битка за смисао краја историје. Велика филозофска битка. Време је да се затвори страница искључиво материјалистичких, енергетских и економских тумачења – ово није само вулгарно, већ је погрешно. Историја је историја идеја.

СВО је нераскидиво повезана са концептом као што је „крај историје“. И није поента само да је Френсис Фукујама, који је написао чувени истоимени текст „Крај историје“, од првог дана СВО-а. активно се укључио у идеолошку борбу против Русије на страни украјинских нациста и чак се лично придружио терористичкој организацији Bellingcat, која је, иначе, покушала да отме војни авион у Русији. Сама ова чињеница је веома значајна. А ствар је у томе да се Русија директно супротставља глобализму, том „либералном тоталитаризму“ о коме је председник Путин отворено говорио, а то је идеологија, а „крај историје“ игра фундаменталну улогу у њеној структури.

Чињеница је да је глобализам, који је најпотпуније заступљен у таквим међународним организацијама као што су Давоски форум Клауса Шваба са његовим „Великим ресетом“, Трилатерална комисија, Амерички савет за спољне односе (CFR) или Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, инсистира на потпуном уједињењу човечанства под вођством Светске владе уз опсежно ширење либералне идеологије и система правила и норми заснованих на њој – укључујући родну политику, ЛГБТ+, екстремни индивидуализам и трансхуманизам. И ово је „крај историје“, који је очигледно преран, али ипак сасвим логичан и описао га је још раних 90-их Френсис Фукујама. Крај историје је победа либерализма и Запада у глобалним размерама, што подразумева укидање сваке идеолошке, геополитичке, економске и социо-културне алтернативе.

Фукујама је писао свој текст када се СССР распао и чинило се да Русија неће поново устати, а Кина је у тој фази послушно следила стратегије западних економских центара, убрзано се интегришући у глобализацију. Касније је Фукујама признао, укључујући и у разговору са мном, да му се журило, али је крај историје, без обзира на све, остао и остаје циљ глобалиста.

Русија је под Путином постала очигледна препрека крају историје, а након почетка СВО-а потпуно је оспорила овај пројекат. Отуда и Фукујамин бијес: пред његовим очима пројекат краја историје не само да је одложен, већ и потпуно срушен. Ово такође објашњава помаму и екстремни интензитет помахнитале русофобије међу западним елитама. Путин и Донбас задали су ударац глобалном цивилизацијском плану – планетарној доминацији либералног Запада.Међутим, концепт краја историје није власништво либерала. Штавише, примили су је у службу прилично касно.

Филозоф Александар Кожев је први јасно описао предстојећу глобалну победу либералног Запада, а Фукујама је то само позајмио од њега. Али Кожев је, са своје стране, то преузео од Маркса само тако што је тријумф светског комунизма (марксистичка верзија краја историје) применио на светски капитализам, планетарно грађанско друштво и идеологију „људских права“. У ствари, цeо комунистички покрет, укључујући и онај у СССР-у  борио се за марксистичко схватање краја историје у 20. веку. У Хладном рату је било спора око тумачења краја историје – да ли ће она бити комунистичка или капиталистичка. И није случајно што је Фукујама свој програмски текст написао управо када се распао СССР. Тада се чинило да је то питање решено и да је либерализам коначно победио.

Међутим, сам Маркс је, са своје стране, такође позајмио овај концепт из једне сасвим друге политичке идеологије – од дубоко конзервативног монархисте и империјалног мислиоца Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Ако копамо још дубље, доћи ћемо до хришћанске, па чак и прехришћанске (пре свега иранске) есхатологије, до учења о последњим временима. Али ово ће нас одвести предалеко. У модерно доба, управо је Хегел изнео и поткрепио тезу о крају историје, а у систему његове филозофије она игра кључну улогу.

Историја је, по Хегелу, процес разоткривања Духа, који иде кроз природу, кроз смену религија и цивилизација, све док не достигне свој врхунац – крај ће се затворити почетком, алфа са омегом. Прошавши кроз многе тестове и дијалектичке обрте, Дух који покреће човечанство на крају ће се оваплотити у Апсолутној Монархији, у светској Империји, која ће постати Царство Духа. Власт у њему биће пренета на највишег аутократу, просвећеног монарха-филозофа.

Капитализам и грађанско друштво биће само фаза у одвијању овог процеса, а научни материјализам ће прећи у анђеоску чисто духовну науку. Хегел је веровао да ће се то догодити у Немачкој (тада Немачко царство још није постојало) и да ће бити тријумф њемачке духовне културе и филозофије. Бизмарк, који је створио Други Рајх, ослањао се на Хегела у филозофском смислу. Дакле, аутентично тумачење „краја историје“ од стране творца овог концепта је тријумф Светске духовне монархије. И десничарски хегелијанци – руски словенофили или следбеници Ђованија Ђентилија у Италији – мислили су тако. И сами Немци су веровали у мисију свог Рајха. Славенофили су ово протумачили као предвиђање о судбини Руског царства, када оно постане духовно и народно. Италијани су крај историје повезивали са оживљавањем римске традиције и величином Италије.

Маркс, који је трансформисао Хегелову духовну дијалектику у свој историјски материјализам (значајно искривљујући оригинал), сложио се да је либерални капитализам само међуфаза, али је на место Царства духа ставио комунизам и материјалистички поглед на свет. Есхатологија је, пак, сачувана – све што су комунисти радили било је усмерено управо ка будућности, односно ка крају историје.

Победа СССР-а у Великом отаџбинском рату над Трећим Рајхом уклонила је са дневног реда немачко тумачење краја историје. Лево хегелијанство је победило десницу. А на другом нивоу, Руско царство (иако имплицитно) победило је Немачко.

Тада се појавио Кожев са својим либералним читањем краја историје. Ова теорија је чекала на своје, а након распада СССР-а, Фукујама је на њу подсетио Запад, а глобалистички центри су је покупили и почели да је примењују. Једнополарни светски поредак био је заснован на либералној верзији хегелијанске есхатологије.

И ту је ушао Путин. Путин је филозофски феномен, прекретница у историји мисли, у сложеној бици идеја и погледа на свијет. Од првог тренутка на власти, почео је да обнавља суверенитет Русије. Али то је значило одлагање краја историје, супротстављање либералном тоталитаризму, глобализму и светској влади.

Путин је опрезно следио ову линију, често прикривајући своје намере и планове – и као чекиста и као убеђени реалиста. Понекад се чинило да је спреман да изађе у сусрет глобалистима, али се сљедећег тренутка показало да је то опет само маневар. Отуда и збуњено питање: „Ко сте ви, господине Путине? “Тек 24. фебруара 2022. почетак СВО у Украјини је сасвим недвосмислено ставио све ствари на своје место. Почела је нова ера филозофије. Нова фаза светске историје. Путин је оспорио либералну интерпретацију краја историје – односно главног глобалистичког пројекта, Светске владе. Али овде почиње оно најважније: оповргнути либерално тумачење краја историје не значи напустити Хегела. Уосталом, сви знају да Путин воли да цитира Ивана Иљина, а он је био само десничарски хегелијанац, присталица руске монархије и великог царства. Јасно близак Путину и теорији славенофила. Немогуће је негирати филозофску идеју засновану на неким чисто практичним приземним – на пример, чисто економским факторима. Ово није озбиљно. Идеја се може победити само идејом. А то значи…

То значи да СВО као филозофски феномен означава повратак Империје. Повратак Русије у Царство, потпуну рестаурацију наше месијанске футуристичке судбине. Њемачка у свом садашњем стању више није конкурент. Немачка верзија светског Рајха је неповратно скинута са дневног реда. Комунистички пројекат краја историје је такође напуштен и у својим најбољим аспектима се лако може уградити у нову империјалну синтезу (као „десничарски стаљинизам“). Супротстављају нам се само Кожев и Фукујама, који се ослањају на исте изворе, који су нам много ближи. Ми смо православни носиоци Евроазијског царства краја, они су и узурпатори. А ако се присјетимо Трећег Рима и улоге руских царева као носилаца мисије Катехона, Обуздавача, онда све постаје још фундаменталније, чак и од самог православног и читаног у руском (славенофилском, монархистичком) контексту хегелијанства.

СВО је битка за смисао краја историје. Велика филозофска битка. Време је да се затвори страница искључиво материјалистичких, енергетских и економских тумачења – ово није само вулгарно, већ је погрешно. Историја је историја идеја.

Питаћете се, какве везе има Украјина с тим? Нимало. Е нема. Али ће она бити део наше нове Империје. Само тамо, у философском Царству неоткривеног Духа, у Царству значења, она ће се поново родити, процветати. У међувремену – па, шта очекујемо од терористичког режима на чијем је челу комичар… Ово је неспоразум. Али самој Украјини је било суђено да постане позориште фундаменталне метафизичке битке. Мислим да је све у географији. Боримо се за повратак наше историјске кијевске колевке – из власти глобалиста у власт Царства духа. Кијев је почетак наше историје. А то значи њен крај.

(извор: Етос)

2 Коментара

  1. Gini Gini

    Navijam, da Putin pobedi,truli zapad i Amere

  2. dejan dejan

    samo da se povezemo sa bracom rusima sto pre to bolje. da nam pomognu da vratimo kosovo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.