Интервенција која је намеравала да крунише амерички империјални пројекат је уместо тога „изгубила“ (из вида) Русију.
Разумевање данашњих догађаја у Украјини није могуће ако се правилно не сагледа шта се десило 1999. године са Србијом. Постоји хегелијанска нит која се протеже директно од тобожње „хуманитарне интервенције“ НАТО-а до руске „специјалне војне операције“, која повезује Београд са Белгородом – и све између.
Када су први НАТО авиони бацили своје бомбе на престоницу тадашње Југославије, 24. марта 1999. године, требало је да то буде круна пројекта који је у то време описан као „добронамерна глобална хегемонија“. Данас познатији као „међународни поредак заснован на правилима“, био би униполаран; САД би донеле сва правила и остатак света би се поделио у два табора: савезници и будуће мете.
САД, са НАТО као својом силом, већ су успеле да оставе УН по страни током прве половине деценије. Мировне снаге УН-а су једноставно одбачене током напада Хрватске на Србе уз подршку САД, након чега је уследило НАТО бомбардовање Срба у Босни и мировни споразум договорен у сенци америчких бомбардера у ваздушној бази у близини Дејтона у Охају.
До фебруара 1998, државни секретар Медлин Олбрајт описивала је САД као „неопходну нацију“, вољну и способну да употреби силу „да се жртвује за слободу, демократију и амерички начин живота“. Није ни чудо што је Олбрајтова била један од главних покретача НАТО напада на Југославију 1999. године, а шампиони и критичари су га назвали „Медлин ратом“.
Србима „требало мало бомбардовања“
Званични наратив каже да су САД и њени савезници били забринути за „људска права“ етничких Албанаца на Косову, покрајини Србије и делу тадашње Савезне Републике Југославије. Србија се борила против оружане побуне милитаната који себе називају „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК), а САД су претиле Београду бомбардовањем уколико не одустане.
Југославија је пристала, а ОЕБС-ова „верификациона мисија“ је послата да надгледа ситуацију. Међутим, ОВК је примирје искористила да се прегрупише и поново наоружа. Затим су се у јануару 1999. године сукобили милитанти ОВК са полицијом у селу Рачак. Шеф мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер, амерички званичник, брзо је то прогласио „масакром“ невиних цивила. Хелена Ранта, фински главни форензички патолог која је прегледала тела, касније се није сложила – али тада је већ било прекасно.
Рачак је тада искоришћен за постављање ултиматума. Олбрајтова је сазвала делегације Југославије и ОВК у француски замак Рамбује, где је Београду поставила ултиматум: нека НАТО трупе окупирају Косово као мировне снаге и пристану да Албанци одрже референдум о независности у року од три године – или да буду бомбардовани. Штавише, Анекс Б је омогућио НАТО-у слободан пролаз кроз остатак Југославије.
Срби су то видели као ултиматум на нивоу онога што је Аустроугарска тражила у јуну 1914. То није било случајно. САД су „намерно поставиле превисоку лествицу да би се Срби повиновали“ јер им је „требало мало бомбардовања да виде разлог“, касније је наводно рекао један неименовани званичник. Као и 1914. Београд је рекао не. Као и Беч 1914, НАТО је напао те 1999.године.
Војни неуспех
Првобитни циљ бомбардовања био је наметање услова из Рамбујеа. Уверен у своју потпуну супериорност, на основу првог искуства из Заливског рата и чињенице да је Југославија била под санкцијама скоро деценију, НАТО је очекивао пословично „кратак, победоносни рат“ који ће трајати две недеље или нешто више. Уместо тога, трајало би 78 дана.
До трећег дана, југословенска противваздушна одбрана је оборила стелт ловац Ф-117 Нигхтхавк, користећи ракету С-125 (СА-3) из 1960-их. Још један Ф-117 је касније тешко оштећен, али је успео да се врати у базу; тај инцидент остаје поверљив. Дејвид Голдфејн, који је касније служио као начелник штаба америчког ваздухопловства, такође је видео како је његов Ф-16 оборен изнад Србије 2. маја.
Стратешки бомбардери Б-52 коришћени су за бомбардовање граничног прелаза Кошаре, који се налазио на кључној рути од Албаније до Косова. Преживели југословенски војници кажу да је напад уместо тога погодио ОВК. Кошаре никада нису пале.
САД су такође послале јуришне хеликоптере АХ-64 Апач у Албанију, али никада нису видели битку. Најмање два су изгубљена због несрећа на тренингу.
Након што је разбио касарне и базе Војске Југославије, НАТО је скренуо пажњу на путеве, мостове, електране, возове, болнице, куће, пијаце, па чак и на конвоје избеглица. Колоне етничких Албанаца – становништво које је НАТО званично покушавао да заштити – ударане су у више наврата. НАТО је саопштио да су их пилоти заменили за југословенске трупе, иако их је ОВК хранила информацијама о гађању са земље.
НАТО је 23. априла гађао и просторије Радио телевизије Србије у Београду, убивши 16 запослених. Међутим, то није успело да спречи југословенски медијски сигнал престане са емитовањем.7. маја бомбе су пале на кинеску амбасаду у Београду. ЦИА је признала да је штрајк био њихово дело, али се јавно извинила и рекла да су циљали на другу зграду у близини. Кина није ни заборавила, ни опростила.
Политичка победа
НАТО је успео да изблефира тадашње југословенско руководство. Нелсон Стробриџ, познатији као ‘Строуб’ Талбот – најважнија руска рука Клинтонове администрације – предводио је дипломатске напоре, у пару са финским председником Мартијем Ахтисаријем као наводно неутралним посредником. Ахтисари ће касније написати нацрт независности Косова, показујући своје право лице.
Руски премијер Јевгениј Примаков летео је за САД када је почело НАТО бомбардовање и славно је окренуо свој авион. Његов претходник Виктор Черномирдин је, у међувремену, на крају помогао Талботу да убеди југословенског председника Слободана Милошевића да потпише примирје које су предложили Американци, као једини начин да се оконча сукоб. Черномирдин је, међутим, инсистирао на томе да никада није „преварио“ Милошевића или „капитулирао“ пред САД, како је генерал Леонид Ивашов – високи званичник руског министарства одбране – касније тврдио у интервјуу једном српском магазину.
Ивашов је био један од организатора „улета” руских падобранаца на приштински аеродром, гамбита који је Москви готово обезбедио улогу у послератној мировној мисији. Ипак, читава ова операција пропала је због недостатка политичке воље.На папиру, услови које је Југославија на крају прихватила у Куманову 9. јуна били су силазак из Рамбујеа. Није било речи о референдуму о независности, о слободном приступу НАТО-а, а део српске војске и полиције требало је да се врати за неколико месеци. Обећано је да ће мировну мисију водити УН, а Резолуција Савета безбедности 1244 гарантовала је територијални интегритет и Србије и Југославије. У пракси, НАТО је прекршио сваку од ових одредби, одмах предавши покрајину ОВК и на крају признавши њену независност 2008. године.
2010. године, када је Међународни суд правде донео одлуку о приговору Србије, он се упустио у оно што је један судија неслагање назвао „неким судским лукавством“, редефинишући привремену владу успостављену у складу са Резолуцијом 1244 СБУН као једноставно групу грађана, а не подлеже међународном праву.
Мали зли рат
Поступци НАТО-а су прекршили Повељу УН (члан 2, члан 53 и члан 103), али и сопствена правила Алијансе (члан 1, члан 7), Хелсиншки завршни акт из 1975. и Бечку конвенцију о праву међународних уговора из 1980. године.
Амерички председник Бил Клинтон и британски премијер Тони Блер навели су новостворену доктрину „одговорности за заштиту“ као своје оправдање, оптужујући Београд за „етничко чишћење“, па чак и за „геноцид“ над Албанцима. Током бомбардовања, званичници НАТО-а спекулисали су да је убијено преко 100.000 Албанаца. Међутим, када су истражитељи пронашли мање од 3.000 тела, званична прича се зауставила на произвољној процени од 10.000.
Немачка је чак тврдила да постоји тајни српски план за депортацију милион Албанаца, назвавши га „Операција Потковица“. Ипак, докази о његовом постојању никада нису представљени. У својим мемоарима из 2000. године, немачки генерал у пензији Хајнц Локваи је сугерисао да је то производ берлинских улепшавања спекулација које долазе од сазнања бугарских обавештајних служби.
„Победничка“ Србија, али губитничка Русија
Иако бомбардовање није успело да сруши владу у Београду, Милошевић је на крају „срушен“ у нечему што ће постати познато као „обојена револуција“у октобру 2000.године. Југославија је затим постепено избрисана уз подршку Запада, да би коначно нестала 2006. отцепљењем Црне Горе. Амбасада САД у Србији и данас има обичај да јавно диктира какву владу у Београду жели да види.
Прави циљеви НАТО рата откривени су у књизи Џона Нориса, Талботовог помоћника, под називом „Курс судара: НАТО, Русија и Косово“. Објављена 2005. године, са Талботовим сјајним уводом, књига само Косово назива „комплетом стратешки безначајне територије“ и износи следећу тврдњу:
„Управо отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи – а не невољe косовских Албанаца – најбоље објашњава рат НАТО-а.
Норис за све покушава да окриви Милошевића, који је изручен Хагу 2001. и умро под, како су његови симпатизери сматрали мистериозним околностима 2006. Оно што његова књига показује, међутим, јесте да Вашингтон вуче све конце – са намером да задржи контролу Русије, којом је тада владао нестални проамерички оријентисан Борис Јељцин.
У томе лежи спектакуларни неуспех НАТО-а 1999. године. „Окрутно“ НАТО бомбардовање симболично је уништило „обожавање“ Запада у Русији, рекао је познати совјетски дисидент Александар Солжењицин за немачки Шпигел те 2007. године. „Поштено је рећи да су сви слојеви руског друштва дубоко и неоспорно шокиран тим бомбардовањем“, рекао је Солжењицин. На пример, чак и такав цинично комерцијални пројекат као што је девојачка група т.А.Т.у. снимио протестну песму под називом ‘Југославија’.
Када је НАТО наставио ово ширење на источну Европу и бивше совјетске републике – почевши од 1999. – ствари су се само погоршале.
Актуелни сукоб око Украјине је крајња тачка тог избора. Али постоји још један фактор. 9. августа 1999. – два месеца након примирја којим је окончан рат против СР Југославије – Јељцин је именовао Владимира Путина за новог вршиоца дужности премијера Русије. 31. децембра, болесни председник је руском народу понудио извињење – и своју оставку. Остало је, како кажу, историја.
Превео са енглеског и припремио: Вања Вученовић
(Извор: Russia Today)
Још нема коментара