Press "Enter" to skip to content

Реља Тадић: Златни петроградски дечак

Тајна европске политике је направити добар договор са Русијом, говорио је Ото фон Бизмарк. Међутим, то није никад било лако. Винстон Черчил је тврдио да је немогуће предвидети реакције Русије, јер је то загонетка, омотана мистеријом унутар енигме.

Западна перцепција хладноће, суровости и мрачњаштва Кремља се дубоко укоренила у односу тог дела света према највећој словенској земљи. Изгледа да се скоро ништа није променило од времена кијевске Русије до модерног доба, уколико изузмемо гротескну фигуру Бориса Јељцина. Шармом доброћудног расипника и лаког преговарача, извукао се уз видљив подсмех савременика из успостављеног стереотипа о руским лидерима.

Русија се током његове владавине свела на скуп неповезаних, анархичних целина чија је једина обједињавајућа сила била печат вековне аутократије дубоко урезан у свести њеног народа. Нимало случајно, сви западни аналитичари указују на овај период као на златно доба у односима између Русије и Запада.

„Највише сте волели Русију кад је она била најслабија у својој историји“, рекао је Михаил Горбачов, осврћући се на овај једнодушан став западне политичке елите.

И онда је, загонетно, ушушкан мистеријом унутар енигме дошао на сцену Владимир Владимирович Путин. Откуда? Право из неке историјске полушансе, из судара неких случајности или из снаге идеала, усмерености и вештог политичког отварања?

Рођен је 1952. године у Петрограду. На породичном стаблу нема знаменитијих предака ако изузмемо деду који је био лични Лењинов и Стаљинов кувар. Отац му је био убеђени комуниста, активиста и диверзант НКВД-а. Мајка је била дубоко религиозна православна хришћанка која је у тајности крстила Владимира у периоду кад је само најснажнија вера могла надвладати оправдан страх од сурове одмазде комунистичког режима.

Кад је имао само седамнаест година, везан јаком страшћу према детективским романима, потражио је посао у КГБ-у. Рекли су му да заврши факултет па да се врати. Уписао је право на Лењинградском државном универзитету. Предухитрен је у намери да се сам врати. На завршној години студија, 1975. године, пришао му је импресиван, непознат човек и тражио да разговарају о каријери.

Тај филмски тренутак је трајно одредио његову будућност. Моменат судбине који ће имати своју значајнију репризу неких 25 година касније.

Након тренинга и рада у Лењинградском директорату КГБ-а, и делом у Москви, 1985. године постаје део обавјештајне мисије у Дрездену, у Источној Њемачкој. Оскудне су информације о његовим стварним активностима, али ништа друго се и не може очекивати. Зна се да је у склопу индустријске шпијунаже, доводио стручњаке из ИБМ-а (IBM) и Сименса (Siemens) у гигантску источнонемачку електронску компанију Роботрон. Неколико година касније, нашао се у реци која је мењала свет. Сакривен иза беспрекорног знања немачког језика и обавештајним искуством, избегао је линч масе која је рушила један поредак и зид као његов симбол.

Држава у коју се вратио се распадала. Касније, рећи ће да ко год не жали за бившим Совјетским савезом нема срца, а ко год призива његово обнављање нема памети. Сматра да је тај трагичан догађај распада совјетске државе највише коштао Русију, односно 25 милиона Руса који су остали ван њених граница.

Вратио се у Петроград, где је убрзо добио посао у администрацији либералног градоначелника, где је постао саветник за међународне послове. Након корупционашке афере која је политички пензионисала градоначелника, Владимир Путин је кренуо у потрагу за новим послом. Док су се у Петрограду врата редом затварала, отварао се пут за Москву. Ни најпасиониранији биографи прилика у Кремљ, не разумеју до краја овај део Путинове каријере.

Доласком у Москву, поједностављено говорећи, каријера би се могла описати као прво занимање, друго занимање, треће занимање, а након тога место начелника службе ФСБ-а у јулу 1998. године. За сво то време, према мишљењу самог Путина, владају искључиво силе непредвидљивог историјског заплета. Ускоро, августа 1999. године, Борис Јељцин га предлаже за премијера. Најприје одбија, а након тога прихвата предлог.

Место премијера, у тренутку кад је то понуђено Владимиру Владимировичу, је било константно угрожено неконтролисаним поподневним одлукама Бориса Јељцина. У седамнаест месеци, на премијерској позицији се променило пет људи. Владимир Путин је опстао. Више од тога, постао је изабрани Јељцинов наследник. За то је свакако требало више од политичке мудрости и теоријских знања. Детаљ да је већ 1999. године у тајности више пута посетио кућу олигарха Бориса Березовског у Шпанији говори о пракси која вуче корене у КГБ тренингу.

Дуго је Запад тражио одговор на питање шта је права природа Владимира Путина. Демократа или аутократа, једно је од поједностављених дилема које се везују руског председника. У свом мандату је показао незабележену жустрину у борби са чеченским терористима, али на другој страни Руси су се, након трагедије 113 моранара у подморници Курск, оправдано питали шта се крије испод непомичног бледог лица њиховог председника. На крају, Tајмс (The Times) је објавио коначну пресуду под насловом „Цар је рођен“ доделивши му титулу човека године.

Новинар Тајмса, у тросатном разговору, није успео да региструје ниједну непротоколарну емоцију руског председника. Тврди да је чак и чилеанско вино досипао у тренуцима који су предвиђени строгим протоколом. Прозирно плаве очи и потпуна контрола кратких порука терају саговорника на преданост и мирноћу у разговору. Једе умерено, тренира џудо и плива најмање сат дневно.

Импресионира потпуном самоконтролом и снажном доминацијом кратким реченицама у разговору.
Живи у дачи, надомак Москве, окруженом мирноћом дубоке и шапутаве шуме. У пространој, али спартанској канцеларији, често се одмара уз музику Брамса, Моцарта и Чајковског.

Сви економски показатељи у Путиновој ери указују на динамичан и снажан раст. У просеку, руска економија је расла по стопи од 7%. Исплаћени су дугови према страним повериоцима који су у једном тренутку износили 200 милијарди долара. Руске компаније се успешно такмиче на глобалном тржишту, а осећа се и војно присуство на давно напуштеним магистралама. Русија је опет високо на светској позорници моћи.

Како је успео? Како се извукао испод рушевина империје и у борби са аветима анархије? Више од сувопарних чињеница, Руси воле да параболично дотакну карактер свог председника у форми вица.

„Дух Јосифа Висарионовича се појављује у Путиновом сну, у једном критичном тренутку.
Путин, у очају, пита како да стабилизује земљу, како да је ојача, да је сачува. Јосиф предлаже:
-Покупи све демократе на једно мјесто и све стријељај. Затим офарбај све унутрашње зидове Кремља у плаво!
-Зашто у плаво? Питао је збуњени Путин.
-Аха! Знао сам да ме нећеш ништа питати за ово прво!“

Упитан да прокоментарише књигу неког од совјетских дисидената на тему Стаљинових злочина, Путин је рекао да не чита књиге људи који су издали отаџбину.

Неко ће рећи да је Путин само покупио политичку дивиденду за очекивани и безусловни динамизам руске економије, односно за повољна кретања на светском тржишту енергената. Међутим, Руси сматрају да је Путин обновио снагу Русије, да је сачувао земљу од већ пројектованог распада, а тек након тога бележе повећање животног стандарда.

(Извор: „Слободна мисао“)

Још нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Mission News Theme by Compete Themes.