Сретен Егерић: Прљаве игре са „прљавом бомбом“

Током ове године део политичких кругова и медија масовног информисања „колективног Запада“ је отпочео је да опипава реакције светске јавности, пласирајући низ „поузданих и проверених информација“ о могућој употреби тактичког нуклеарног наоружања или могуће употребе такозваних „прљавих бомби“ од стране Руске Федерације у сукобу „који предстоји“ током 2022. године.

Након почетка Специјалне операције Војске Руске Федерације у циљу заштите руског народа на украјинском постсовјетском простору, свакодневно су пласиране информације о „могућој употреби тактичког нуклеарног наоружања или прљаве бомбе од стране Русије“ обзиром да се операција „не одвија по плану руског руководства“ (када би „колективни Запад“ знао за Планове војног и политичког руководства Русије, вероватно би се дејства одвијала у околини Калуге, а не на територије постсовјетског украјинског простора).

Ипак, последњих неколико седмица, светска јавност је преплављена „вестима“ о могућностима употребе „Тактичког нуклеарног наоружања“ или „прљаве бомбе“ од стране Војске Руске Федерације у зони извођења Специјалне војне операције у Донбасу или на ширем простору Источне Украјине. А све у складу са „успехом“ или неуспехом „украјинских ЗСО“ и снага НАТО на фронту, а са циљем припреме светске јавности за инсценирање догађаја којим би светско јавно мњење коначно померило „казаљку Ваге правде на страну колективног Запада“ и створило услове за проширење учешћа НАТО-а у сукобу, а НАТО-вцима, с друге стране, дало одрешене руке за спектар деловања ван повеље ОУН и у складу са њиховим идејама.

Шта је тактичко нуклеарно оружје?

Тактичко нуклеарно оружје је конструисано да се користи на бојном пољу у војним ситуацијама, могуће на сопственој или савезничкој територији или са савезничким снагама у додиру (његову употребу предвиђа „Правило дивизија КоВ ЈНА“-1976). Тактичко нуклеарно оружје је нуклеарни пројектил снаге до 50 килотона, са могућносту лансирања на даљину до 300 километара, конструисано првенствено за гађање непријатељских снага еквивалента батаљона – дивизиона у тактичкој дубини на положајима или у рејонима прикупљања или размештаја.

Тактичко нуклеарно оружје је могуће користити у унутрашњости далеко од линије фронта,  против војних база, градова, насеља, индустријских погона за производњу наоружања и других циљева на већим површинама како би се умањила или елиминисала способност непријатеља да води рат. Тактичко нуклеарно оружје укључује гравитационе бомбе, ракете кратког домета, артиљеријске гранате, нагазне мине, дубинске бомбе и торпеда која су опремљена нуклеарним бојевим главама.

Мало тактичко оружје могу преносити до два лица или се може преносити моторним возилима (развијено је за потребе НАТО-а и бившег Варшавског пакта, понекад се погрешно називају нуклеарним бомбама у коферима), али тешкоћа комбиновања ограничава њихову војну корисност. У ратним временима, такви експлозиви би се могли користити за рушење „гушења осетљивих тачака“- непријатељских брзих продора, земишних објеката, као што су тунели, уски планински превоји, вијадукти.

Не постоји тачна дефиниција „тактичке“ категорије у смислу домета или преноса нуклеарног оружја (сазнања „стручњака и аналитичара“ су слободна, али не и компетентна). Ниједно тактичко нуклеарно оружје никада до сада није коришћено у борбеној ситуацији, бар тако тврде политички и војни званичници земаља које поседују исто.

Шта је „прљава бомба“?

„Прљава бомба“ (рус. „Грязная бомба“, енг. „Dirty bomb“) – у складу са мишљењем стручних лица која су изучавала или овладала знањима о употребе и заштити од НХБО (Нуклеарних, Биолошких и Хемијских) средстава, под појмом „прљава бомба“, подразумевају уређај за радиолошко расејавање радиолошких елемената који у комбинацији радиоактивног материјала са конвенционалним експлозивима „контаминирају простор“ (космички, ваздушни, копнени или водени), а првенствено се користе као средство за негирање употребе према цивилном становништву.

„Прљаву бомбу“, не би требало поистовећивати са нуклеарном експлозијом, која емитује ефекте далеко веће од онога што се може постићи употребом конвенционалних – класичних пројектила. За разлику нуклеарне експлозије (фисионе или фузионе) ефекти (првенствено „зрачење“) прљаве бомбе могу се расејати само у пречнику од неколико стотина метара или неколико километара од експлозије. Исте су пројектоване за расејавање и ширење радиоактивног материјала на одређеном подручју, а дејство се огледа у ефектима радиоактивне контаминације животне средине и последице тровања радијацијом.

Деконтаминација жртава, као и деконтаминација захваћеног подручја захтева доста времена, несраземерно велики утрошак људских и материјалних ресурса (посебно стручних снага и техничких средстава у којим највећи број земаља оскудева, међу њима и Србија) и утрошак енормних финансијских средстава, чиме се контаминирани простор доводи до делимичне или потпуне неупотребљивости, што се проузрокује огромне људске губитке и велику економску штету.

Прве „идеје“ о употреби „прљаве бомбе“, потекле су из политичких и војних „кругова колективног Запада“, а везане су за могућност употребе истих од стране „исламских фундаменталиста“ које је (гле, игром случаја организовао, финансијски, материјално и стручно – научно и војно), потпомогао управо „колективни Запад“, са циљем застрашивања сопственог и светског становништва, а ради стварања услова за доношење „Закона и нормативних докумената“ који им дозвољава „слободу дејства“ у свим сферама људског друштва, без контроле.

И овде је тумачење појма „прљава бомба“, од стране научних, политичких и медијских „кругова колективног Запада“ кругова заустављено. Зашто је саопштена ова констатација? Одговор се намеће сам. Дефиниција „прљаве бомбе“ је непотпуна, површна и зависи од тога шта мисле и кажу, политички, војни и медијски „кругова колективног Запада“.

А шта би о „прљавој бомби“ могли да кажу Срби, с обзиром на богата искуства коришћења „прљавих бомби“ против њих самих?

Прљава бомба подразумева употребу НХБ (нуклеарних, хемијских и биолошких) средстава. Прљава бомба је средство за примену (мина, артиљеријски, ракетни или ваздухопловни пројектил, импровизована експлозивна направа или дејство класичним пројектилима по објектима који садржа опасне или НХБ материје), односно уређај за расејавање, радиолошких, хемијских или биолошких елемената који се у комбинацији са конвенционалним експлозивима или термичким материјама  користе за контаминирање простора (космичког, ваздушног, копнененог или водененог) и првенствено се користе за  употребу против цивилних објеката и цивилног становништва. Прљаве бомбе се скоро увек користе као средство – оружје терора. Политички, војни и медијски кругови „колективног Запада“ су мишљења да „прљаве бомбе никада нису коришћене, већ само тестиране“.

Шта, ипак, кажу чињенице?

– Као извор, прва употребе хемијског оружја, изузимајући античке и средњевековне изворе, „колективни Запад“ (овде се мисли на масовне медије информација, „стручне консултатне и историчаре“ и Холивудску продукцију), за прву примену хемијског оружја од стране Немачке, Кајзера Вилхелма, креира датум 22. април 1915. године, код белгијског града Ипр–а, (наравно англоамериканци намерно прећуткују употребу хлора-бојног отрова против Руса код Лођа и Болимова у јануару 2015. године, „зашто би Руси и Словени били жртве нечега“).

– Као извор, прва употребе биолошког оружја, изузимајући античке и средњевековне изворе, „колективни Запад“ (овде се мисли на масовне медије информација, „стручне консултатне и историчаре“ и Холивудску продукцију), за прву примену биолошког оружја, од стране англоамериканаца, креира мај 1917. године (обзиром да је сраман поступак англо – американаци га прећуткују, као што прећуткују и употребу биолошких агенаса у истребљењу америчких, афричких и аустралијских домородаца), у Немачкој области – Доње Саксоније, Северна – Рајна Вестфалија и Баварска, посипајући из ваздухоплова (авиона или дирижабла) „кромпировом бубом Златицом“ донетом из САД, немачких поља кромпира, ради умањења производње и изазивања глади у редовима Војске и код цивилног становништва Немачке, Кајзера Вилхелма, а све у циљу остваривања „брзе победе“ (свака сличност са савременим догађајима је случајна). Појава „Шпанске грознице“, односно инфлуенце (грипа), пред крај Првог светског рата, а чија је пандемија трајала до 1920. године, (извор, начин распростирања, непредузимање санитарних мера) није ни до данас разјашњена, а број жртава је неколико пута премашио број погинулих у рату. Према  различитим изворима, преминуло је од 20 до 40 милиона људи широм света.

– Прва употреба нуклеарног оружја, извршена је од стране англоамериканаца, датум употребе креиран је шестог и осмог август 1944. године, на чему је политичко водство Јапана „неизмерно захвално“, позивајући их сваке године на комеморативни скуп у Хирошиму и Нагасаки (англо-американци у том тренутку заборављају шта је срамота и редовно се одазивају, ради помирења), а све у циљу остваривања „брзе победе“ и спречавања „масовних страдања англо-американца, Аустралијанаца и Новозеланђана“.

– Прва употреба компоненти нуклеарног наоружања (пројектила произведених од прерађеног горива извора напајања нуклеарних електран, претичућих количина  пуњења за нуклеарне и термонуклеране пројектиле, у земљама „колективног Запада“ од осиромашеног уранијума и плутонијума), од стране САД, Велике Британије и Француске, у земљама Подсахарске Африке – где су увежбавани начини примене и последице дејства, није евидентирана, то остаје на савести историчара „колективног
Запада“.

Забележено је да су прве употребе компоненти нуклеарног оружја извршене од стране САД и њених најближих савезника (у виду пројектила ваздухопловних топова за дејство по циљевима на земљи и пројектила тенковских топова – поткалибарни пројектили, за дејство против оклопних циљева, током борби „против недемократских режима“) на простору Кувајта, Ирака, Либије, Републике Српске, Србије, Црне Горе и Сирије. Зар овај начин примене не подразумева примену „прљаве бомбе“?

– Најочитији пример употребе „Прљаве бомбе“ („које никада нису коришћене, само су тестиране“–изјавише политички, војни, дипломатски и научни кругови колективног Запада), приказан је пред  пред очима целокупне светске јавности 4. августа 2020. године, када је активирано око 2.750 тона супстанце амонијум нитрата (што одговара количини од око 1,1 килотоне тринитротолуола – класичног експлозива, ТНТ‒а), у луци Бејрут, у главном граду Либана, чиме је проузрокована смрт најмање 218 лица, тешко је повређено преко 7.000 лица (међу настрадалима су и грађани из најмање 22 иностране земље). Најмање 150 лица су постали трајни инвалиди због последица експлозије, а Бејрутска болница је оштећена до тог степена да је повређенима пружана хитна медицинска помоћ на улици – неинтересантно за медије „колективног Запада“ и створена је материјална штета од око 15 милијарди долара, а око 300.000 људи је остало без крова над главом – неинтерсантно за медије „колективног Запада“ (либанска фунта је девалвирала, а стопа сиромаштва је порасла за преко 50%, оштећени су капацитети за претовар житарица, што је погоршало несташицу хране у Либану, остављајући земљу са мање од месец дана у резерви жита).

Експлозија је била толико снажна да је тектонски потресла цели Либан, док је потрес регистрован у Турској, Сирији, Палестини, Јордану и Израелу, као и у деловима Европе. Сам звук детонације је регистрован чак и на Кипру, који је удаљен више око 250 километара. Геолошки завод САД детектовао је потрес детонације као „сеизмички догађај магнитуде 3,3 до 4,5 по Рихтеровој скали“, а наведена детонација се „сматра једном од најснажнијих вештачких ненуклеарних експлозија у историји“. У складишту број 12 у луци Бејрут, пре детонације амонијум нитрата, уочено је активирање експлозивне направе еквивалентна око 1,5–2,5 тона ТНТ–а (по изворима „колективног Запада“ до детонације је дошло вероватно тако што је иста „изазвана активирањем ускладиштенх пиротехничких средства‒ватрометом“–ко још чува ватромет поред амонијум нитрата?). Амонијум нитрат не може да се активира ако није натопљен средствима за сагоревање – бензин, нафта, уље, природне масноће, стеарин, и под условом да није извршено иницирање експлозивом, ТНТ- ом). При наведеној детонацији у атмосферу су расејане неутврђене количине азот-диоксида и нуспродуката насталих разградњом амонијум-нитрата. Ако ово није очигледан пример (зло)употребе хемијске „прљаве бомбе“, тешко је онда утврдити шта јесте.

Можемо само да нагађамо чији интереси стоје иза овог догађаја, али је познато у светској политици последњих осамдесет година чији „трагови смрде нечовештвом“. Након приказаних чињеница, појава „стручних лица – комесара“ која нам тумаче ставове и мишљења војног – политичког, а првенствено економског врха „светске власти“ била је муњевита. Тежиште коментара је усмерено према „злим и дивљим Русима – новим Хунима са Истока“. Занимљиво је поменути и то да је ова „кованица“ пласирана  још пре једног века, током Првог светског рата од стране Аустроугарске, ширена је од Немачке, Кајзера Вилхелма, и подржана од дела Ватиканске Курије, максимално је експлоатисана током Другог светског рата после пораза под Стаљинградом од Гебелсове пропаганде. Ова крилатицу су од заборава спасил украјински нацисти, подржани делом политичко-војног руководства источноевроспких земаља, које „стоје на бранику Европе од злих Руса који спремају апокалипсу Европи и западним вредностима“(делимично модификована Гебелсова синтагма).

Наравно, не треба заборавити то да су управо водеће земље „колективног Запада“ које су прве примењивале оружје за масовно уништење, на челу са САД, последњих деценија пред свако извршење агресије „узбуњивале светску јавност, да Либија, Ирак, Сирија… развијају биолошко, хемијско или нуклеарно наоружање и да представљају опасност по светски поредак и безбедност“, да би овај целокупни циркус доживео свој врхунац 5. фебруара 2001. године на седници Савета безбедности УН, када је амерички председник владе (иначе командант инвазије на Ирак деведесетих година), пензионисани генерал Колин Пауел (преминуо од агенаса Covid-19, 18. октобра 2021. године -ко епруветицом маше…) са стакленом епруветицом пуном шећера у праху „махао“ пред целокупном светском јавношћу говорећи како „САД имају доказ да Садам Хусеин производи оружје за масовно уништење“. Као да се биолошки агенси Црног пришта (Антракса), купују на пијаци, пакују и носе у епруветицама по белом свету и уносе у зграду ОУН.

И баш када је циркус и паника коју су шириле земље „колективног Запада“ од оружја за масовно уништење почели да падају у заборав (сем повременог активирања приче о Иранским или Севернокорејским „диктаторским нуклеарним бомбама“, јер су нуклеарни пројектили „колективног Запада“–демократски), активирана је прича о могућности примене Тактичког нуклеарног оружја или „Прљаве бомбе“ на украјинском постсовјетском простору или чак и против неке од земаља чланица НАТО – а од стране Војске Руске Федерације.

Чему би требало да послужи сва ова прича „колективног Запада“?

Након дугогодишњих припрема, обично се наводи 2014. година, а пренебрегава се чињеница да је украјинско становништво припремано за обрачун са Русијом већ деценијама, уз подршку дела комунистичких властодржаца, који су опростили све злочине украјинским нацистима и потискивали их у заборав. Након 1991. године је отпочела отворена, политичка, идеолошка и финансијска подршка, 2014. године војно – материјална, а од 2022. и ангажовањем дела јединица НАТО земаља под формом „добровољаца, плаћеника, инструктора“, до сада нису дали очекиване резултате. Није завршено етничко чишћење Руса са украјинског постсовјетског простора, а украјинске ЗСО још увек нису претворене у „ударну песницу“ НАТО против Русије (а судећи по људским и материјалним губицима неће ни бити).

„Колективном Западу“ је неопходна провокација на украјинском постсовјетском простору, слична провокацијама на простору претходне Југославије („Логор Мањача“, улица „Васе Мискина“, пијаца „Маркале“, село „Рачак“, „масовна силовања“), која су по већ описаном сценарију, пласирана од стране масмедија и појединих „функционера и функционерки ОУН“- са платног списка специјалних служби САД, но на њихову жалост наведене информације нису наишла на „плодно тло“ и очекивану реакцију светске јавности („више понављања лаж постаје истина“–овог пута више пута поновљена лаж је постала досадна). Преостао је још један покушај, инсценирана примена средстава за масовно уништење, (биолошка средства су снаге САД већ примењивале на украјинском постсовјетском простору за време постојања био – лабораторија САД у Украјини), применом Тактичког нуклеарног наоружања или „Прљаве бомбе“, након чега би било окривљено политичко и војно руководство Русије, а „колективном Западу“ би био отворен пут за ангажовање свих војних капацитета у „сламауњ Русије“.

Први сигнали да се на украјинском постосвјетском простору догађаји одвијају у смеру припрема за инсценирану примену средстава за масовно уништење дошле су од самог вршиоца дужности украјинског председника и портпарола земаља „колетивног Запада“ Володимира Зеленског, који је на Конференцији у Минхену 19.02.2022. године, најавио да „Украјина има намеру иступити из Будимпештанског меморандума“. Сам Будимпештански меморандум, потписан 5. децембра 1994. године, од стране лидера Украјине, Русије, Британије и Сједињених Држава лишио је Украјину нуклеарног арсенала и средстава за његову примену.

Украјинско политичко и војно руководство никада није напустило идеју да оствари свој „нуклеарни сан“ да поседује нуклеарно наоружање, с обзиром на то да је располагала, научним, индистријским и технолошким потенцијалима за производњу нуклеарног наоружања и средстава за његову примену. Руским обавештајним структурама није била непознаница да је украјинско политичко и војно руководство током деведестих година неконтролисано достављало трећим земљама, како готове производе за конструисање нуклеарних пројектила, тако и готове производе за примену тих пројектила (ракетне моторе), планове и делове за израду истих. На простору украјинског постсовјектског простора, који се налази под контролом режима у Кијеву су четири нуклеарне електране (од којих је једна наводно искључена – „Чернобил“) са укупно 15 нуклеарних реактора (од којих је девет активно), са неутврђеном количином резерви горива за реакторе и неутврђеном количином утрошеног нуклеарног горива, које се може искористити за израду „прљаве бомбе“.

Након повлачења војске Руске Федерације из рејона нуклеарне електране „Чернобил“ у априлу ове године, прикупљени су подаци да се у зони наведене електране одвијају активности које указују на то да украјинске ЗСО у складу са инструкцијама украјинског државног руководства, а у сарадњи и уз помоћ дела земаља „колективног Запада“ (Велике Британије, Француске и САД), као и једне блискоисточне земље, ради на припреми пројектила који би садржали бојеве главе нуклеарног наоружања мале снаге и да је у току завршетак процеса израде неколико пројектила са бојевим главама нуклеарне „прљаве бомбе“, за чије пуњење би било искориштено искориштено нуклеарно гориво из нуклеарних реактора (радиоактивна супстанца уранијум оксид), који су под контролом режима у Кијеву.

На основу података да је припрема за израду више пројектила „прљаве бомбе“ у завршној фази, те да су у току припреми и средства за њихову примену (модификована варијанта ракетног пројектила „ТОЧКА–У“), министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу је у периоду од 21. до 26. октобра текуће године обавио телефонске разговоре са колегама из кључних земаља НАТО (21.10.2022., са шефом америчког Пентагона Лојдом Остином, 23.10.2022., са француским министром одбране Себастијаном Лекорном и британским Беном Воласом), а затим 26.10.2022. са кинеским министром одбране Веј Фенгхеом и са министром одбране Индије Раџнатхом Сингом. Министар одбране РФ Шојгу је саговорницима саопштио са којим подацима Војска РФ располаже, ко су учесници и до ког степена је доведен развој „Прљаве бомбе“ од стране украјинских политичких и војних властодржаца, који је могући циљ примене наведених средстава и које ће узвратне мере руско политичко и војно руководство предузети како према онима који буду применили наведено средство тако и према иницијаторима и онима који су заговорници примене наведених пројектила. Током 25.10.2022. године на седници Савета безбедности ОУН, на иницијативу сталног представника РФ при УН је расправљано о покушајима израде оружја за масовно уништење, намерама и циљевима његове примене од стране Кијевског режима.

После дводневне збуњености руском реакцијом и јавним саопштавањем и откривањем прљавих планова са „прљавом бомбом“, како режима у Кијеву, тако и водећих земаља „колективног Запада“, уследио је „јединствен одговор званичника“ САД, Велике Британије и Француске које су у заједничком саопштењу одбацили руске наводе, а државни секретар САД Ентони Блинкен поручио је „да ће Вашингтон подржавати Кијев колико год је потребно“. Да ли су режим у Кијеву и водеће земље „колективног Запада“ одустали од изазивања контаминације на украјинском постсовјетском простору? Очигледно да нису. У прилогу томе говори и неколико активности које се одвијају управо ових дана: снаге украјинских ЗСО су после кратког прекида, од 19.11. отпочеле са масовним гађањем нуклеарне електране „Запорожје“ артиљеријом, са тежиштем на гађању резервоара у којима се чува истрошено нуклеарно гориво за реакторе. У току 27. конференције о климатским променама, специјални изасланик председника САД, Џон Кери је објавио почетак сарадње САД и Украјине на изградњи „модуларног реактора“ у Украјини. У које „научне сврхе“ би овај реактор био у перспективи коришћен, није тешко проценити.

Шта можемо очекивати у наредном периоду?

Процене указују да режим у Кијеву и три водеће земље „колективног Запада“ нису одустале од примене нуклеарног наоружања мале снаге (нуклерна мина, ариљеријски или ракетни нуклеарни пројектил) или „Прљаве бомбе“ на украјинском постсовјетском простору, са првенственим циљем наношења губитака војним и цивилним лицима и објектима, а да затим одговорност за примену пребаце на политичко и војно руководство РФ, ради придобијања међународне јавности, стварање услова за предузимање политичких мера за искључење РФ из Савета безбедности ОУН, одвајања РФ од њениних садашњих савезника и земаља које је подржавају, до спровођења потпуне политичке а затим и економске изолације, развијање опција за увођење коалиционих снага НАТО и њихових савезника у део украјинског постсовјетског простора који је под контролом режима у Кијеву и на тај начин “спаси што се спасити може“. Евентуални место употребе наведених средстава је рејон Херсона и Славјанска (мање вероватно), односно рејон Запорожје, Енергодар, НЕ „Запорожје“ (највероватнији), чиме би контаминацијом обухватили, део снага РФ, цивилно становништво, објекат који садржи опасне материје и створили могућност остваривање претњи о распростирању радиоактивног облака на делове источноевропских земаља (неколико месеци уназад грађани Европе су већ довођени устање непосредне опасности и могућим последицама које могу наступити услед хаварије нуклеарне електране „Запорожје“).

Могућа средства за примену су примена нуклеарног наоружања мале снаге (врло мала вероватноћа), односно примена „прљаве бомбе“ од стране украјинских ЗСО, под руководством специјалних снага једне од три водеће земље „колективног Запада“, детонацијом контејнера са остацима нуклеарног горива или гађање високопрецизним пројектилима „Екаскалибур“ контејнера у којима се чува искоришћено радиоактивно гориво нуклеарне електране „Запорожје“ (врло велика вероватноћа).

И поред предузетих мера на правовременом и потпуном обавештавању светске јавности о прљавим играма „колективног Запада“ са „прљавом бомбом“, нисмо потпуно сигурни у то да можемо рачунати на здрав разум појединих доносиоца одлука у водећој земљи „колективног Запада“ и њихових послушника у Кијеву.