ВЛАДИМИР ПРЕБИРАЧЕВИЋ: ВРАЋАЊЕ ВОЈНОГ РОКА У СРБИЈИ АПСОЛУТНА ПОТРЕБА

Украјина исчекује руску офанзиву крајем маја месеца када сами предвиђају да Русија има намеру да заузме Харковску област. Обзиром да је Руска војска у офанзиви на већем делу фронта и да константно и систематски потискује украјинску војску са правом показују песимизам који све више опседа украјинске војнике и официре на првој линији фронта.

Нема више ни најава својих па макар и само пропагандних контраофанзива јер је једна слична  украјинска дуго најављивана контраофанзива летос потпуно пропала и може се рећи да је била прекретница после које су Руси кренули систематски на запад.

Демилитаризација Украјине траје и то у много ширем смислу него што је првобитно планирано и видимо да се проширила на цео Колективни запад који све више кука како нема довољно муниције ни за пар дана потенцијалног сукоба ни за себе па самим тим ни за „Партнере у Украјини“ а о регрутима и официрима да и не говоримо који би требало да попуне редове огромног броја погинулих у украјинској војсци.

У Швајцарској војсци око трећине стасалих момака за војну обуку није здравствено способно што само показује у ком стадијуму се налази швајцарско друштво а нама служи као илустрација за враћање служења војног рока у Србији и није ово самим тим и позив на рат него управо превенција против рата и погибије а која се стиче јаком и способном војском а не да се верује дојучерашњим непријатељима сада називаним „западним партнерима“ да ће нас штитити у потенцијалном сукобу. Солидарност не постоји у том случају нити је смемо очекивати.

У Србији се највише буне они који и нису способни за војску и који би први бежали из исте и који на сваки начин настоје да унизе сопствену државу и српски народ. Нарушавање угледа државе им је и забава и посао у коме се добро забавља али и још боље зарађује. То свакако не треба да нас обесхрабри у враћању служења редовног војног рока уз све измене и унапређења која треба да прате ове законске промене а које су нужне обзиром где живимо и у каквом непријатељском окружењу покушавамо да опстанемо чувајући своје традиционалне вредности.

Учимо на искуству других и пробајмо да не понављамо њихове грешке. Србија мора извући поуке из сукоба у Украјини и припремати се за најгори сценарио а надати се да се то никада неће догодити. Ситуација на Космету и Републици Српској али и Македонији и Црној Гори је таква да се мора мислити брзо и радити још брже. Изнад свега треба радити на јединству српског народа у региону на све могуће начине. Стрпљење је оно што морамо имати у свом арсеналу поред мудрости да преживимо на овим нашим просторима али стрпљење не значи спорост у деловању и активностима које ће доприносити већој безбедности наше земље али и народа који живи широм српских земаља..

Такозвани геноцид који се никада није догодио у Сребреници је мера специјалног рата који се води против наше земље а којем морамо да се одупремо на сваки могући начин. Сатанизација Срба услед немогућности постизања опипљивих резулатата против Руса у сукобу на истоку Европе је природна ствар а имајући у виду и сукоб у Гази јасно је да се Колективни запад одлучио за специфичан перфидан приступ како би се додворио муслиманским земљама са једне стране јер не може или неће ништа да уради поводом хуманитарне катаастрофе у Гази на коју остаје поприлично нем.

Да ли ми морамо да вечно трпимо да нас други газе? Наравно да не.

Потези на јачању војске али и на јачању сарадње са земљама Брикса предвођене Русијом су апсолутни императив. Свакако не можемо да очекујемо да ће други да дођу да нас спашавају у нашој земљи а да ми ни једног тренутка не пружамо активни отпор према, можемо слободно рећи терористима и непријатељима који нам свакодневно раде о глави. Када имамо пријатеље и савезнике онда их можемо звати у помоћ али сами треба да будемо способни и вољни да се бранимо и да покажемо да покажемо да Срби нису робови запада и безлична маса којом ће да управља неки колонијални управник а многи би желели управо то.