Руковање проблемом „Србија – Косово и Метохија, Русија – четири припојене области Русији“ по правном кључу како то чини наша власт – је суштински погрешно. У таквом тумачењу, Русији се настоји приписати исти онај агресорски карактер који је Запад испољио приликом агресије на нашу земљу 1999. године.
Па ми, тобоже, због тога не можемо признати припајање Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области Русији. Права функција правног тумачења односа Србија – КиМ, Русија – четири присаједињене области од стране наше власти је искључиво реалполитичка а не принципјелна, посебно што је избор правног а не геополитичког кључа, погубан по саму Србију. Реалполитичка намена коришћења правног кључа је крајње банална и у вези је са задржавањем неометаног смера ЕУ фондова и инвестиција са Запада ка Србији (што је, узгред, синоним за економску колонизацију наше државе).
Дакле суштина је у мешетарењу неким тобожњим принципима, и то искључиво ради новца. Због тога је овој власти која није у стању ни за какву значајнију акумулацију у функцији евентуалних наших инвестиција, потребно да раме уз раме са Западом „осуђује агресију“ и „не признаје референдум о приступању Русији четири области“.
Право питање је међутим зашто уопште из џепа вадити правни кључ када смо се на врло конкретан, емпиријски потврђен начин уверили да право на међународном нивоу не важи још од 1999? Да ли је наша власт слепа? Да ли је можда глупа (уколико памет не дефинишемо искључиво као способност за финансијско благостање)? Или само воли лову која стиже са западне стране? Извесније је ово последње.
Једини исправан начин за тумачење овог проблема није правни, већ геополитички. Конкретно, ако наш савезник (који од 1999. у СБ УН и другим институцијама блокира признање КиМ као независне државе) предузме поступак који (само до извесне мере) наликује агресији на нашу земљу из 1999, наша реакција би требало да буде по старозаветном кључу „око за око, зуб за зуб“.
У рату који траје готово од пада гвоздене завесе, наш савезник узвраћа прокси инструменту Запада исти ударац који смо ми претрпели 1999. Или посматрано из другог угла – да ли би наш председник и влада у рату, усред бомбардовања цмиздрели о прекршеном праву или би узвратили ударац агресору? Агресору који, узгред, и дан данас наставља са отимањем наше јужне покрајине (додуше, сада не у униформи већ у оделима апаратчика из ЕУ и САД).
Још нема коментара