Press "Enter" to skip to content

Вања Вученовић: Како је НАТО испровоцирао рат у Украјини

Узроке специјалне војне операције у Украјини, како је назива Руска Федерација, требало би тражити у кулминацији растућег огорчења Кремља према ширењу НАТО-а у годинама након завршетка Хладног рата у бившу совјетску сферу утицаја.

Руски председник Владимир Путин, већ годинама указује на то да су Сједињене Државе и НАТО више пута прекршили обећања која су дала раних 1990-их, да неће ширити алијансу на територије некадашњег совјетског блока.

Подсетимо и на то да је у недељама које су претходиле самиту НАТО-а, још 2008. године, председник Владимир Путин упозорио америчке дипломате да би кораци за увођење Украјине у алијансу „представљали непријатељски чин према Русији“.

Неколико месеци касније, Русија је ушла у рат са Грузијом, и ту је била својеврсна Путинова показна вежба спремност да употреби силу како би осигурао интересе своје земље.

Упркос томе што је остала ван Северноатлантске алијанске, Украјина је у годинама које су претходиле отпочињању рата предано радила на продубљивању и јачању својих веза са НАТО-ом.

Широј јавности није познато, пошто се мало шта на ту тему могло прочитати у медијима, Украјина је одржавала редовне годишње војне вежбе са алијансом. Потом, она је 2020. године постала један од само шест партнера са проширеним могућностима у оквиру НАТО-а, што је посебан статус за најближе савезнике, нечланице блока. Штавише, Кијев је тада као свој крајњи стратешки и геополитички циљ недвосмислено подцртао и – пуноправно чланство у НАТО.

Шта је друго Русија могла или требало да уради? Да ли јој је остављен било какав избор у ситуацији када је НАТО безмало већ „ушетао“ у њено двориште.

У недељама које су претходиле руској војној интервенцији, коју Запад назива „свеобухватном инвазијом на суверену земљу“, Русија је поставила неколико великих безбедносних захтева Сједињеним Државама и НАТО-у, који су укључивали следеће:

  • да се неодложно заустави ширење алијансе на исток,
  • да се тражи сагласност Русије за одређена, строго контролисана распоређивања НАТО-а,
  • да се уклони америчко нуклеарно наоружање из Европе.

Лидери Алијансе одговорили су како су спремни да отворе нову страницу у дипломатским преговорима са Русијом по свим овим питањима али да нису вољни да разговарају о затварању врата НАТО-а за нове чланице. Тако да се политиком проширивања заправо није ни стало. НАТО је остајао нем на аргументе које је износила Москва.

Зашто онда потези званичне Москве данас било кога чуде?

Из горенаведених разлога, иако се у западњачком наративу, руска војна интервенција у Украјини третира као свеобухватна инвазија и агресија на једну суверену земљу, ствари би се неизоставно морале посматрати и из једног другачијег и ипак донекле објективнијег угла.

Поред тога што има одбрамбени карактер, јер, свидело се то некоме или не, Москва брани своје блиско двориште, специјална војна операција представља и одраз неминовности за ревизијом европске безбедносне архитектуре, која би коначно морало уважити логично присутне руске геополитичке па и геоекономске интересе на широком простору Евроазије.

Тим пре што је атлантистички цар безмало „го“, иако глобални медији то упорно прећуткују и крију, а униполарни светски поредак који су Сједињене Америчке Државе устоличиле крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века налази се на корак од свог неминовног краха. Алтератива постојећем поретку се родила, и она више није само пуста жеља стотина милиона оних који сањају о неком праведнијем свету.

Још нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Mission News Theme by Compete Themes.