Судбина читавог човечанства и архитектура будућег светског поретка разрешава се управо ових месеци и ових дана на великим, непрегледним пространствима Украјине, који су можда и Божјом промисли предоређени да буду арена могуће и пресудног и дуго очекиваног окршаја. Рат у Украјини је зато вероватно и најважнији сукоб у светској историји.
Како је то признао велики амерички политиколог и геостратег и некадашњи идеолог спољне политике САД, саветник за националну безбедност председника Џимија Картера од 1977. до 1981. године Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzeziński) у његовој епохалној, а можда и најзначајнијој студији „Велика Шаховска табла“ (The Grand Chessboard: American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, 1997):
„Евроазија је шаховска табла на којој наставља да се води борба за светски примат…Ова огромна чудно обликована шаховска табла која се протеже од Лисабона до Владивостока – представља простор за игру“.
Поглавље друго ове студије започиње, показаће се, пророчком реченицом:
„За Америку главна геополитичка награда је Евроазија.“
Мењали су се председници: Буш, Клинтон, Обама, Трамп, Бајден и њихове администрације, али овај темељни аксиом остаје константа спољне политике конципирана у најмрачнијим think tank лабораторијама тзв. дубоке државе, која се поставља као врховни ауторитет пред сваком пролазном и замењивом политичком гарнитуром.
Ми Срби, за себе често мислимо да смо претерано важни, да би свет без нас стао, а да је простор и територија на којој је смештена наша земља од неког пресудног или судбоносног значаја за прерасподелу будућег глобалног утицаја.
Нама се неретко медијски сервира, да се цео свет врти око Косова и Метохије, и његовог будућег статуса. Ипак, наш проблем је само један мали део ове, много шире геополитичке слагалице који се ових месеци и дана склапа у Украјини. А од њеног коначног изгледае да зависити и судбина Србије, у смислу очувања целовитости државне територије.
Не би требало да звучи претерано ако бисмо констатовали да управо од исхода рата у Украјини зависи да ли ће човечанство кренути путем запада, односно, његовог логичног заласка и краја историје о коме је говорио познати амерички теоретичар Френсис Фукујама (видети: Френсис Фукујама, “Крај историје и последњи човек“, ЦИД – Бања Лука), или и путем Истока, који је ипак прилика за излазак из стања вишедеценијског хаоса који је створио управо овај једноличан, униполарни и заробљен свет у коме смо донедавно живели а који је кројен по мери и светоназорима само једне силе.
Да будемо јасни до краја. Сваки рат је погрешан, а сваки људски живот је непроцењив. Заиста, мало који рат може да донесе било шта добро оним људима који имају ту несрећу да их исти задеси. Тако је и са народом Украјине, тачније, већинским делом овог народа, који је заведен и жртвован од стране политичких елита у Кијеву, и који данас служи као обично, јефтино топовско месо у служби туђих, геостратешких, геополитичких или геоекономских интереса.
Данас више није тајна да су Украјинци гурнути у сулуди рат од стране колективног Запада, а од почетка је било јасно да га не могу добити. Колико год да брутално изгледају слике овог рата, ипак, уколико покушамо бар за тренутак да посматрамо једну ширу слику, за рат у Украјини се може рећи да представља својеврсну прекретницу.
Рат у Украјини је нужна и изнуђена пречица ка стварању једног новог, бар мало праведнијег светског поретка у коме ће постојати шанса да се чује више различитих гласова о томе како би требало да изгледа архитектура неког будућег света.
Ако би морали да понудимо неку најширу дефиницију рата у Украјини, онда бисмо са пуном сигурношћу могли рећи да је ово, пре свега, сукоб две архинепријатељске, супротстављене и непомирљиве геополитичке концепције. У најширем смислу, овде се ради о оштрој супростављености два вредносна система и различита цивилизацијска контекста, од којих је један оличен у агресивном и завојевачком Западу, а други у Истоку, који се већ деценијама налази у једном подређеном, одбрамбеном ставу. Данас ствари ипак изгледају битно другачије.
Потребно је да нешто кажемо и о генези руско-украјинског сукоба, кога би требало да посматрамо, пре свега кроз призму сукоба Запада и Истока. Шта је, заправо, у његовој позадини? Који су најзначајнији узроци ове конфронтације која данас има глобалне размере и одјеке а чије би последице могле бити несагледиве?
Годинама уназад се говори, а и пише о томе како је хантингтоновски сукоб цивилизација неостварен или превазиђен концепт (видети: Самјуел П. Хантингтон, „Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка“, ЦИД – Бања Лука). Погрешно се држало да свет, иначе здробљен под незаустављивим жрвњем глобализма и неолибералне демократије више не познаје нити признаје етничке, националне, конфесионалне или цивилизацијске разлике, а које би могле постати узроком неког сукоба ширих размера.
Ипак, стварност се на жалост показала потпуно другачијом. Украјина је очигледан пример да вековна супротстављеност Запада и Истока, тачније, отворене претензије Запада да избришу Исток из са мапе света и историје, али и свако сећање на њега – никада нису престале да постоје.
Такво уврежено мишљење је једна константа у односима Запада према земљама и народима Истока, а пре свега према Руској Федерацији која је, може се то слободно, рећи, данас на бранику тог дела света и духовних, хришћанских вредности којих се Исток још увек није одрекао и на којима заснива своју филозофију овог земаљског живота.
Као експоненти ових цивилизацијско-вредносних система, на простору Украјине се директно укрштају агресивни атлантизам с једне стране, персонификован у геополитичким активностима које спроводе државе тзв. колективног Запада, и евроазијство које заступа Руска Федерација, с друге стране.
Руско евроазијство је, у годинама које су иза нас, било буквално сатерано уза зид и принуђено да брани своје традиционалне геополитичке позиције.
На први поглед изгледа нелогично, али мора се рећи да је Руска Федерацијом отпочињањем Специјалне војне операције (СВО) у Украјини, заправо покренула један нужни, одсудни одбрамбени рат. Зашто говоримо о одбрамбеном рату, а не о Русији као агресору и којим аргументима то поткрепљујемо? Иако је рушењем Берлинског зида 1989. године, Варшавски споразум и званично распуштен, а „баук“ Совјетског савеза престао да постоји, НАТО није сматрао да је то довољан аргумент за престанак његовог постојања, као ни даљег проширивања на Исток. Данас се НАТО формално „усидрио“ на саму западну границу Украјине. Фактички гледано, НАТО несебично логистички помаже оружане снаге Украјине и тако посредно учествује у рату са Русијом. Дакле, НАТО се напросто „ушетао“ у руско шире двориште, у зону легитимних геополитичких интереса Руске Федерације, изазавши тако намерну неуралгичност и додатну напетост на овом делу средишњег евроазијског простора.
Поред овог геополитичког аспекта и разлога који је довољан аргумент сам по себи, Руска Федерација је била принуђена да покрене СВО како би заштитила своје од потпуног уништења своје сународнике у источним деловима Украјине. Реч је о људима који су годинама уназад, без било какве осуде међународне заједнице или светске јавности, били изложени нехуманој тортури, свирепим злочинима и смакнућима од стране неонацистичких војних формација које су финансиране и у својим злоделима охрабриване од стране кијевског режима.
Да није покренута специјална војна операција, ми овде не бисмо знали за сразмере злочина који је годинама некажњено вршен над цивилним становништвом Донбаса и других региона, који су се изјашњавали као етнички Руси.
Значај и позиција коју заузима Украјина је изузетна и јединствена по много чему. Тај значај произлази пре свега из стратешке и географске предодређености коју има ова земља.
После Русије, Украјина је територијално највећа земља на истоку Европе, са популацијом од преко 40 милиона становника, са невероватним природним, рудним и минералним богатствима и непрегледним житницама. То је била земља која је поседовала све потребне предиспозиције да буде богата и самодовољна. Насупрот томе, она је постајала све сиромашнија, са најнижим животним стандардом у Европи.
Наравно, њој није дозвољено и дато да буде земља благостања, из једноставног разлога што јој је предодређена улога експерименталног полигона за спровођење геополитичких наума Сједињених Америчких Држава и њених савезника. До данашњег дана војног сукоба у Украјини, а прошао је безмало тристоти од почетка, САД и њени западни савезници су Украјини донирали преко 40 милијарди долара помоћи, што у новцу, што у ратној опреми и наоружању.
Уколико се сада показује толика напрасна „брига“ за народ Украјине и његову будућност, зашто у ранијим годинама ова огромна средства у виду бесповратних или повољних кредита нису усмеравана у украјинску привреду и инфраструктуру што би несумњиво довело и до значајнијег раста животног стандарда тамошњег становништва? Ко је или шта је била сметња таквој подршци? За остварење ратних интереса или циљева увек постоји довољно финансијских средстава. За грађење мира готово да нема – никада.
Помало лицемерно, зар не?
Када говоримо о Украјини, у географском и стратешком смислу посматрано, можемо слободно устврдити да је данас, када се ломе копља за успостављање планетарне политичке и економске доминације, реч вероватно и о најзначајнијој територији и пространству на свету. „Намерно не кажем да се ради о држави, јер Украјина већ одавно нема одлике, па ни обрисе једне државе, схваћене у традиционалном смислу те речи“.
Нажалост, данас је то један располућени парадржавни провизоријум којим неуспешно, за рачун других, пре свих појединих западних центара моћи, управља група неодговорних и недовољно свесних појединаца, недораслих историјског контекста у коме су се нашли. Реч је о брисаном простору, о политички и економски нестабилној и неодрживој заједници, која данас, као што сам раније рекао, животари и преживљава искључиво захваљујући инфузијама финансијске и војне помоћи западних земаља.
Свакако, свесни су данас сви кључни политички актери у свету, САД пре свих, да ће од тога ко контролише овај огромни геополитички ареал, зависити и позиција будућег светског лидера.
Амерички стратези су још средином 20. века говорили о томе како је Русију могуће „сломити“, само уколико би се претходно успоставила контрола над Украјином. Велики амерички стратег, Збигњев Бжежински је почетком деведесетих говорио како је „Украјина нови и важан простор на евроазијској шаховској табли“. Он је говорио и томе како Украјина геополитички пивот и да само њено постојање као самосталне државе може променити Русију.
Та „промена Русије“, у визији Збигњева Бжежинског, означавала би ништа друго до њено бесповратно слабљење и свођење на једну малу и маргиналну регионалну силу. Русија наравно, себи тако нешто не може приуштити, јер би тако нешто довело у питање њен даљи опстанак и свело је на борбу за пуки опстанак.
Постоји још једна, вероватно и најзначајнија димензија овог сукоба. То што сам оставио да говорим о њој на крају, то никако не значи да је најмање битна, већ баш насупрот томе, да је – најважнија.
Испод површине овог видљивог физичког сукоба одвија се један, много важнији, на први поглед непрепознатљив и несазнатљив сукоб који је, пре свега, метафизичког и духовног карактера.
О овој димензији сукоба можда најдубље и најсвеобухватније је говорио руски геополитичар и мислилац Александар Гељевич Дугин (Aleksandr Gelyevich Dugin) . Шта је најзначајнији улог овог рата? То је, пре свега – душа. Људска душа и њена веза са Богом, коју настоје насилно прекинути.
Управо је та духовна вертикала на којој инсистира и на коме се темељи хришћански, православни Исток највећа претња свеопштем западном нихилизму.
Ми, колико год то невероватно изгледало, присуствујемо и сведочимо беспоштедном рату за душе људи. Мало ко то данас уопште да и примећује. Овде се, испод покорице ратних дејстава, ради о томе да ли ће „у коначници“ победити Светлост или тама, да ли ће тријумфовати Рај или Ад, односно пакао. Овде је реч о томе на коју страну ћемо ми стати и где ћемо се сврстати. Зато што долази време када ће се одвајати кукољ од жита. Постхришћански, постхуманистички и постисторијски Запад је већ одавно изгубио душу, a сада жели да узме и душе свих других.
Зато је ово вероватно и најважнији рат у светској историји.
(Краћ извод из излагања са округлог стола „Рат у Украјини и рађање новог поретка„, Нови Сад, 21.12.2022.године)
Још нема коментара