Римокатолички поглавар, папа Фрања (Франциско), најавио је своју прву званичну посету Украјини од почетка ратних дејстава у овој земљи. Званично, овом својом посетом, римски понтиф симболично позива на мир и окончање ратних дејстава. Истини за вољу, апеловао је он, тобоже, и раније на Русију да се уздржи од злочина над цивилним становништвом. Ипак, папи је предуго требало да се осмели и одлучи да посети Кијев. И тако покаже своју истинску пастирску забринутост за преобраћено „украјинско стадо“, које води неразумни рат и у његово име.
Та забринутост крије нешто много дијаболичније. Не ради се овде толико о искреном оплакивању украјинских жртава рата, колико о спознаји првог човека Свете столице, иначе прекаљеног језуите, да је вековна политика ватиканског прозелитизма у овој држави доведена у озбиљну опасност.
С тим у вези, не би било згорег испитати улогу језуитског реда у мисионарењу у Украјини и преобраћивању Украјинаца из православља у римокатолицизам. И видети каква је улога украјинске католичке цркве у равијању екстремистичких, неонацистичких идеја и групација у Украјини? Русофобија данашњих Украјинаца исувише подсећа на „стољетно“ опредељење Ватикана када су православни у питању.
Имали смо прилику да видимо како је тај експеримент успешно спроведен у Хрватској. А доста касније и у Црној Гори, где је оформљен хибридни монтенегрински идентитет заснован на нескривеном антисрпству и мржњи према српском православљу. Није потребно бити исувише мудар, да би се извукао закључак, да иза једног и другог експеримента стоји потпис Ватикана. Света столица се, наравно, никада неће јавно хвалити овим својим успешним духовним и геополитичким подвизима када је у питањз разбијање бивше Југославије.
Али исто тако, не би требало сумњати ни у то да су идеолошки темељи анимозитета Украјине према Русији утврђени управо унутар бедема државе Ватикан. Намерно истичем „држава“, јер је недвосмислено опредељење Свете столице да се у 21. веку бави овоземаљском политиком, а не проповедањем и ширењем Христове Истине. Овој и оваквој (постхришћанској) Европи Бог није ни потребан. Он је тамо, како је то приметио Фридрих Ниче – мртав! Папа свакако говори у Његово име, а када већ Њега више нема – све је дозвољено, како је запазио Ф.М. Достојевски. Ватикан је тако довољан сам себи и спроводи своје сопствене (гео)политичке планове за овај свет. И све то „у име Господње“, наравно.
И да се вратимо на почетак. Римски понтииф није ни једном речју или гестом осудио монструозне злочине који су припадници злогласног пука Азов од 2015. године спроводили над руским православним живљем у региону Донбас. Нису га прогонили плач и јецаји стотине зверски убијене руске деце у овом подручју. Остао је глув и нем, као да се ништа није ни догодило. Уосталом као и свет кога он персонифукује.
Додуше, Света столица се није другачије понашала ни у прошлости, када је клијентелистички режим НДХ-а несметано и неосуђено спроводио геноцид над српским становништвом у Јасеновцу, Старој Градишки и другим злогласним мучилиштима. Идентична злокобна идеолошка нит повезује злочине у Јасеновцу са овим најсвежијим у Донбасу. Ништа се ту драстично није променило.
Знајући све ово претходно изречено, Владимиру Путину и није превише стало да се састане са папом Фрањом иако је римски понтиф говорио о таквој могућности. О чему би, уосталом, они и разговарали? Ако нама још није, њему је већ одавно јасно одакле дува „украјински ветар“.
Још нема коментара