Осим ова три најјача пола, други прстен чине Катар, Уједињени Арапски Емирати и у перспективи уколико поврати барем делић старе хладноратовске славе, ту би се због својих капацитета могао сврстати и Египат. Постоје и друге важне, демографски експанзивне земље, попут Индонезије, Малезије, Нигерије, али се кључне ствари унутар исламског света ипак одвијају на Блиском истоку, а све што се ту дешава даље има последице и на глобалном нивоу.

Иран је, уз Турску, најзначајнија неарапска исламска земља и глобални је центар шиитског ислама. Иако је Иран неарапска земља, неодвојив је од арапског света, не само зато што се додирује са њим и има арапску мањину и унутар својих граница, већ и због тога што је утицај Ирана на многе делове арапског света велики, а превасходно на шиитске делове тог света, мада не само на њих.  Персијанско-арапски однос је вишеслојан и комплексан. Шиизам јесте један од основних видова иранског утицаја у исламском свету – од Сенегала и Нигерије,  па све до Азије. Међутим, Иран  нема само утицај у шиитском свету, већ и шире. Један је од највећих подржаваоца палестинске ствари, а има солидан утицај и у Босни и Херцеговини, иако на тим просторима живе сунити, ханефијског мезхеба. Када је реч о етнолингвистичкомичком фактору, утицај Ирана је изражен пре свега у Таџикистану, као и деловима Авганистана, са којим се Иран граничи.

Много тога детерминише Иран да буде позициониран као регионална сила. Географски положај, величина земље, демографија, природна богатства попут нафте и гаса, односи у свету који иду у прилог томе да Иран може да се позиционира као важан пол у надолазећем мултиполарном свету, а такође се не може занемарити ни људски фактор, историја и то што је Иран наследник древне персијске цивилизације. Јака идеологија прожета идеалима Исламске револуције јесте нешто што даје виталност, пасионарност и чврстину иранском државном организму. Иран доста полаже и на меку моћ, а неки његови медији имају глобални досег.

Простор Ирана је током 20. века преживео бројне турбуленције, периоде у којима су се глобалне силе сукобиле, али и договоарале на том подручју. Током Другог светског рата је одржана чувена савезничка конференција у Техерану, али је одмах по завршетку досад најкрвавијег сукоба у људској историји, Хладни рат фактички отпочео баш на тој територији. Република Махабад (курдска) као и Азербејџанска Народна Република су ликвидиране, чиме је Запад однео хладноратовску победу над Совјетима, а Иран, који је тада био западни савезник, однео је победу у очувању свог територијалног интегритета. Окончањем ове тзв. Иранске кризе, са почетка Хладног рата, нису престала бурна дешавања у иранској држави. Свргавање премијера Мохамеда Мосадека, што је био пуч у режији западних обавештајних служби 1953. године,  је претворило тадашњи Иран у још већу марионету Запада, а све до Исламске револуције 1979. земљом је владала чврста рука шаха Резе Пахлавија и његове моћне тајне полиције САВАК. Иран је био велики савезник Запада, чак и Израела, што делује готово нестварно из данашње перспективе.

Након 1979. године дошло је до заокрета у односу према Западу, а Сједињене Америчке Државе су постале главни непријатељ. Осим промене односа према ,, америчком Великом Сатани“, промењен је и однос Ирана према Израелу. До данашњих дана Америка и Израел сматрају Иран за непријатеља и претњу, при чему га Израел сматра за егзистенцијалну претњу и тежи да онемогући да Иран постане оно што је Израел већ деценијама – земља која поседује нуклеарно оружје. Иран данас негује добре односе са многим исламским земљама, као и са Русијом, Кином, Северном Корејом, Венецуелом, Индијом, Јерменијом…Са Турском, Катаром и УАЕ има комплексне односе, док је прошле године посредством Кине, постигао споразум о нормализацији односа са Саудијском Арабијом, са којом је де факто пре тога водио хладни рат на Блиском истоку. Када је реч о Западу, многи у Европској унији су заинтересовани за скидање међународних санкција и нормализацију односа са Ираном, пре свега због привредне сарадње, јер иранско тржиште пружа бројне прилике, а у контексту новог Хладног рата Запада и Русије, многи виде Иран као алтернативу у снабдевању енергентима, најпре гасом. У самим САД је фракција која је потписала ЈЦПОА споразум 2015. године, а која и данас влада Америком, благонаклонија отварању према Ирану, а максималном појачавању антируске политике, али је ипак и даље формално о(п)стао на снази континуитет једностраног изласка из споразума са Ираном и тврде политике, која је чедо Трампове ере.

Тактика појединих кругова на Западу да се отворе према Ирану, да би га тиме одвојили од Русије и(ли) Кине, тешко да ће дати резултате, обзиром на то да су чврсти односи Ирана са овим земљама стратешки и пројектовани на дугорочним основама, а ова важна земља која повезује Кавказ и Каспијско језеро са Индијским океаном види себе као важан део евроазијских интегративних токова, као и глобалних мултиполарних процеса (тежња ка пуноправном чланству у ШОС-у и проширеном БРИКС-у). Иако су неки кругови сматрали да је сарадња Ирана и Индије и њихово поморско повезивање ривалска алтернатива кинеско-пакистанском коридору, Иран је ипак и важан део кинеске иницијативе Појас и пут, а са Кином има потписан стратешки споразум на 25 година, који укључује сарадњу у многим областима. Иран је такође важан део и глобалног Коридора Север-Југ, који повезује Русију са Индијом и представља потенцијално алтернативну руту главним глобалним трговачким путевима.

Иако је од Исламске револуције и нарочито након талачке кризе са особљем америчке амбасаде у Техерану, која је убрзо уследила, однос САД и Ирана непријатељски, САД су сукобљавања на Блиском истоку користиле и за тактику ,,завади па владај“, како ниједан регионални актер не би нарастао преко њима потребне мере. Осим те политике балансирања других и њиховог међусобног завађања, испод жита се сарађивало и са непријатељем, некада због интереса на другим крајевима планете, а некада због профита војноиндустријског комплекса, а знамо да је њихов профит тамо где је рат. Тако смо имали ситуацију да су САД током иранско-ирачког рата продавали оружје обема странама, а колико су геополитичке околности променљиве, показало је и то што је тада Садам Хусеин био амерички савезник, да би касније постао Американцима смртни непријатељ  и човек коме су дошли главе. Осамдесетих се одвијала чувена афера Иран-Контра која је спојила блискоисточни ратни вихор са далеком му Никарагвом у Централној Америци, а деведесетих година прошлог века америчка страна је такође прагматично сарађивала са иранском током сукоба у БИХ, да би та краткотрајна љубав из интереса, била окончана већ 1996. године упадом ИФОР-а у камп на Погорелици и жестоким притисцима на бошњачко руководство у БИХ да се са најбитнијих положаја одстране проирански кадрови, а што је дало у том тренутку одређене резултате.

Америчка агресија на Ирак 2003. године и Арапско пролеће које је букнуло 2011. године, а за чије избијање велике заслуге има Обамина администрација, били су процеси који су, можда и нехотице, ојачали Иран, на начин да је реакцијом на сва та збивања повећао свој утицај у региону. Не може се рећи да су САД хтеле да се то догоди, али су се једноставно неки процеси које су покренуле временом изокренули против њих, а Иран је у правом смислу применио ону крилатицу да је криза често и шанса. Можемо рећи да је у последњих двадесетак година Иран доживео геополитичку експанзију на Блиском истоку, што не значи да све време током те геополитичке ренесансе није имао и сопствених унутрашњих изазова. Комплексност ове државе и јесте у томе што истовремено док има неслућене капацитете и прилике за експанзију у региону, стално мора да пази на унутрашње изазове, ризике и претње, које Ирану често ривали намећу као одговор на геополитичке битке у другим земљама. Најзаинтересованије за промену режима у Ирану свакако су САД, а проблеми који потенцијално постоје у Ирану често се додатно потпирују услед његове супротстављености по многим питањима тој водећој западној суперсили. Други актер, који се не може занемарити, јесте Израел који на регионалном нивоу води неку врсту хладног рата са Ираном. Па да видимо који су спољашњи правци иранског утицаја у другим земљама, као и унутрашњи изазови Ирана и потенцијални проблеми унутар граница Исламске Републике.

Иран има велики утицај на Блиском истоку, најпре у земљама тзв. шиитског полумесеца, што укључује Ирак, Либан, Сирију и Јемен. Они који оптужују Иран за експанзионизам у овим земљама тврде како проирански елементи контролишу четири арапске престонице – Багдад, Бејрут, Дамаск и Сану, али ствар је много сложенија. Све наведене земље су подељене, и то најчешће на барем три дела, неке су још увек у ратним сукобима, неке у сталним политичким сукобима. Не само да на том потезу земаља постоје и други актери попут курдских, сунитских, маронитских итд. , већ и унутар шиитских заједница постоје некада трвења (Амал и Хезболах у Либану или између различитих шиитских фракција у Ираку). Иран подржава снаге Хезболаха у Либану, Хуте у Јемену, Башара Ал Асада у Сирији, неке паравојне формације у Ираку, попут ПМФ јединица. Иранске Кудс снаге унутар Корпуса чувара Исламске револуције су одиграле важну улогу у наношењењу пораза Исламској држави (ИСИС). Иран подржава и Палестину у сукобу са Израелом, са којим је заклети непријатељ, иако је однос Ирана са палестинским  Хамасом и Исламским џихадом комплексан. Шиити чине изразиту већину у Бахреину у ком влада сунитска династија, а у Саудијској Арабији шиитска мањина углавном насељава Источну провинцију, стратешки важну и богату нафтним ресурсима. Шиитске мањине постоје и у осталим земљама Персијског залива, као и у Авганистану (народ Хазари), Пакистану, Индији… На регионалном и глобалном нивоу Иран је брендиран као антиамеричка, антиционистичка и антиимперијалистичка земља, која је део тзв. осовине отпора. Када је избила Исламска револуција, она је имала велики одјек у свету и сматрана је аутентичном алтернативом и капиталистичком Западу и тада комунистичком Истоку, па се може рећи да су се тада оба глобална блока уплашила од исте.

Иран је мултиетничка земља у којој Персијанци чине тек мало више од 50 процената становништва. Значајне мањине су Азери, Курди, Балучи, Арапи, затим Лори, Талеши, Тати, Гилаки, Бахтијари, Мазандеранци, Туркмени, Кашкаји, Јермени, Јевреји, Асирци…Осим већинског шиитског ислама и мањинског сунитског, дозвољени су и хришћанство, јудаизам, као и зороастријанизам, док се испољавање неких религија попут Бахаи сматра недопустивим. Етничка шароликост јесте један од фактора на који играју ривали Ирана, а најпре се то односи на регије насељене Курдима и Азерима и потенцијално потпиривање проблема у њима. Ирански Курдистан и Ирански Азербејџан јесу регије у којима постоји и испољавање сепаратизма, а занимљиво је да више Азера живи у Ирану него у Исламској Републици суседном Азербејџану. Азери јесу народ који испољава шиитски ислам, али је етнолингвистички сродан Турцима. Азербејџан има доста напете односе са Ираном, поготово због тога  што Азербејџан има добре односе са Израелом, док Иран има добре односе са Јерменијом. У Азербејџану живи и национална мањина Талеша, који припадају иранској групи народа, а постојање одређених сепаратистичких тенденција код њих, чини односе Ирана и Азербејџана још комплекснијим. Стратешки важна и ресурсима богата иранска регија Хузестан, место је где живи арапска мањина и у њој такође постоје повремене сепаратистичке тенденције и потенцијални проблеми, а регион још увек није заборавио крвави ирачко-ирански рат. Ирански део Балучистана је такође велики безбедносни ризик за Исламску Републику и изазов у очувању територијалног интегритета, а видели смо у недавним међусобним нападима Ирана и Пакистана, који деле регију Балучистана, какви све проблеми могу да букну на том подручју. На северним границама Ирана је буктио  азерско-јерменски сукоб, у који је итекако била инволвирана и Ирану суседна Турска. Ирак и Персијски залив су традиционално нестабилни, а Иран се граничи и са, засад релативно стабилним, Туркменистаном. На истоку му је нарочити изазов граница са Авганистаном, као и са Пакистаном. Односи Ирана са талибанским режимом су комплексни, било је чак и обрачуна међу њима, али и сарадње.. Осим нестабилне, порозне границе – што је увек ризик и од потенцијалног увоза тероризма, проблем је и у великим миграцијама са тог подручја, које питање да ли Иран може да поднесе. Велику опасност представља заједнички непријатељ Талибана и Ирана, Исламска држава Хорасана, филијала ИСИС која покрива тај део Средњег Истока и која је изводила страшне терористичке нападе и у Авганистану и у Ирану. Друга терористичка група која је изазов јесте група Муџахедин Е Халк (МЕК), чије је тренутно седиште у егзилу у Албанији, у околини Драча. У Ирану је претходних година било и великих демонстрација, као нпр. када се десила неуспешна тзв. Зелена револуција 2009. године, затим велики протести због поскупљења енергената пре неколико година, протести због смрти Махсе Амини итд. , али је Иран ипак успевао да се избори са свим тим побунама. На примеру злоупотребе смрти Махсе Амини видимо како се комбинују мотиви либералних струјања и етничког мањинског елемента, обзиром на то да је у целом Ирану избио протест за већу слободу жена, док је у крајевима одакле је Амини било и протеста на етничкој основи, пошто је била реч о припадници курдске националне мањине. Треба рећи да и унутар иранског естаблишмента не постоји потпуни монолит, обзиром на то да су подељени на фракције конзервативаца и реформиста.

На глобалном нивоу, иако се често претило тим ратом, није дошло до напада САД на Иран, мада су ове две земље посредно одмеравале снаге у другим државама. Такође, још увек није дошло ни до директног сукоба Ирана и Израела, иако је Израел често претио да ће напасти уколико се осети егзистенцијално угроженим, најпре по питању иранског нуклеарног програма. Оно што се спекулише, то је да Израел често врши циљане атентате на простору Ирана, поготово на научнике који су повезани са нуклеарним истраживањима. Недавно су се десиле велике диверзије и саботаже у Ирану, за које сумња пада на Израел. Нема никакве сумње да Израел, САД па и неке друге земље Запада користе све могућности које постоје за потенцијалну дестабилизацију Ирана, а исто тако се може основано веровати да и Иран често чини све да отежа Американцима и Западу у региону (у Сирији, Ираку, Јемену..) као и Израелу (Палестина, Либан). Остаје да се види ко ће на крају бити успешнији у тој блискоисточној партији шаха, а оно што је сигурно јесте то да Иран није без шанси. На крају крајева, није искључено и да услед немогућности шах мата било које стране, судбина још неко време буде исход ремија. А можда се та партија никада и не заврши и потраје барем докле је и овога света.

Урош Николић