Владимир Пребирачевић: Амерички најамници у Украјини шире западне вредности

Вест недеље је свакако то да су у Украјини су заробљени плаћеници, иначе амерички држављани, и њихова судбина је под знаком питања. Да ли ће као и претходни заробљени којима су власти у Донбасу судиле по својим важећим законима, бити одређена смртна казна?

Прва два заробљеника још немају правоснажне пресуде али нова два  заробљеника су предмет на суду за иста или слична злодела. За очекивати је да ће казна и у претходном судском предмету, у складу са законом, бити – најтежа могућа.

Реакције које су пристигле из Велике Британије на овај случај, звучале су доста арогантно, тврди руска страна. Британци су по свом обичају одржали својеврсно предавање у есеју коју су доставили руској страни поводом ове ситуације. Позивали су се поново на поштовање тих фамозних људских права, на која се позивају готово увек када је то њима у интересу да би притискали мале и недовољно снажне да им се одупру.

Овај пут су се по старом добром аристократском потцењивачком шаблону досетили да држе лекције једној Русији. Есеј је био пун фраза о томе шта Русија мора да уради, и како то мора да уради. Све у свему, ради се о  невиђеном изразу непоштовања који је склепан на том малом и немоћном папиру препуном такозваних „европских вредности“.

И Американци су, замислите, због читавог случаја остали шокирани. Представник Беле куће, реагујући на излагање портпарола Кремља, Дмитрија Пескова, изјавио је како је пренеражен информацијом о могућности изрицања смртне казне за ове „изузетне“ људе који су дошли чак са другог краја света да помогну у, замислите чему, – „чишћењу“ руског језика, руске културе, руске историје, руске привреде, руске војске и на крају – руске државе.

Успут би они мало „чистили“ и руске православне храмове, можда и мучили и убијали свештенике и игумане који би им допали шака, а потом би се, уколико буду ухваћени у злоделима, могли мирне душе могли позвати на поштовање људских права и слобода.

Поменути Џон Кирби, иначе, координатор за стратешке комуникације Националног савета безбедности  се много насикирао због ситуације у којој је свестан да ће заробљени „авантуристи“ сигурно бити осуђени на смрт. Можда забринутост долази пре из разлога што би оваква вест могла изазвати огромну негативну кампању у самој Америци. Размишља он о притиску јавности као и ономе шта може бити предмет евентуалне „трговине“, да не кажем – размене.

У појединим медијским изворима се чак пронела и информација о могућности да се у замену за заробљене Американце траже српски хашки заточеници који утамничени због народа који је херојски бранио европске и хришћанске вредности. А ови други који им суде су ширили демократију и људска права уранијумом и разним врстама перфидних уцена. Можда је ова идеја плод нечије маште или нереалне жеље, али опет би се о њој, ако ништа друго, макар могло озбиљно поразмислити.

Ништа није немогуће у времену у коме живимо и у коме се буквално све мења. Јер, ако уједињена Европа прихвата да се смрзава и гладује, са изгледом озбиљног пада стандарда европских грађана, онда се ни ово не чини као немогућа мисија.

Ослобађање српских хашких заточеника поздравио би и немали патриотски део српског становништва у Србији као и широм света. На исти начин, реаговао би и огроман број Руса, који данас могу да разумеју зашто је западу било важно да осуди готово комплетан државни и војни врх Србије.

Такав сценарио би био извесно  резервисан и за Русе, ако би у неком случају Русија доживела војни пораз у Украјини, што више ни теоријски није могуће.

С друге стране, западни лидери данас су заслепљени мржњом према свему што је руско на исти начин на који су били и остали обузети мржњом према Србима. Руси су на нашем примеру могли да виде и науче тачно шта и њих у перспективи чека. Наравно да су успешно савладали то градиво. У домаћим медијима могу се лако идентификовати сви они који су пожурили да траже преке судове за руске државнике и да прете протеривањем, хапшењем и осталим методама које су у духу западних вредности.

Вођени пропагандним ратом запада, пристали су на то активно учествују у ширењу пропаганде која је препуна неистина и подметачина. Потпомогнути ситним а за наше српске услове више него издашним грантовима, они и данас одано шире пропаганду својих налогодаваца. Али, чини се безуспешно. Уместо неког новог западног хашког трибунала за Русе, постојаће на закону засновани судови у Доњецку и Луганску а затим и у Херсону, Харкову, Заопорожју. О томе би и ови наши несрећни „јастребови“ требало да поразмисле.