Патријарх Порфирије: Немањићко наслеђе нас је конституисало као народ културе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је 25. октобра 2022. године поздравно слово на представљању фототипског издања Минхенског (Српског) псалтира у сали „Иво Андрић“ на Међународном београдском сајму књигa.

-Драги Владико, часни оци свештеници, поштована господо љубитељи уметности и књижевности, браћо и сестре, даме и господо, морам да кажем да сам срећан што после две године паузе због пандемије поново имамо прилику да посетимо најмасовнију културну манифестацију у нашем народу, надалеко познату, која се зове Међународни сајам књига. Пре свега, желим да искрено свим учесницима Сајма књига, издавачима, књижевним организаторима, а наравно највише посетиоцима, младим и старим читаоцима, честитам ове празничне дане писане речи.

Сваке године крајем месеца октобра београдски Сајам књига отвара своја врата како би примио мноштво љубитеља писане речи. Увек се са радошћу сећам Сајма књига и носим успомене још из студентских дана када смо многи од нас као студенти посећивали Сајам књига и напајали се на духовном врелу наших књижевних, али и теолошких великана.

Повод нашег вечерашњег сабрања јесте велелепно фототипско издање Српског, како га Немци зову, или Минхенског, како га ми Срби зовемо, псалтира који без икакве сумње спада у најважније српске уметничке споменике са краја 14. века. Као и многе вредне књиге и овај Псалтир је имао веома бурну историју. Крајем 17. века сплетом разних околности овај непроценљиве вредности уметнички споменик добио је свој нови дом у Немачкој где се и дан данас чува у Минхенској државној библиотеци. Нажалост, једино фототипско издање које смо ми имали у Србији изгорело је у Народној библиотеци за време бомбардовања Београда у Другом светском рату. Данас, хвала Богу, трудом владике Григорија и групе врсних стручњака, које је он окупио, ова вредна и важна књига поново је угледала светлост дана у свом фототипском издању.

Пре него што кажем неколико речи о овом фототипском издању Псалтира и о његовом брилијантном аутору дозволите ми да укратко подсетим и себе и вас на важност псалтира као књиге Светог писма у богослужбеном животу наше Цркве и уопште. Господ Исус Христос у својој јавној проповеди цитира псалтир више него било коју другу старозаветну књигу. Штавише, половина старозаветних цитата у Новом завету потичу из Псалтира. Сами апостоли почетак Христове проповеди прате псаламским цитатом: Ревност за дом твој изједе ме из Псалма 68, док су чак последње речи Христове са крста управо речи из 30. псалма: Оче у руке твој предајем дух свој. Захваљујући овакој употреби и рецепцији Псалтира од стране самог Господа Исуса Христа и Његових апостола ова књига је постала једна од најважнијих богослужбених књига Православне Цркве, а псалми цара Давида су од самих почетака проткани кроз сва богослужења у Православној Цркви. Важност ове књиге огледа се у чињеници да се она у обичајеном делу године прочита једанпут недељно, а у току Великог или Васкршњег поста прочита чак два пута недељно.

На исти начин су и велики Оци учитељи Цркве третирали Књигу псалама и неизоставно је готово сви тумачили. Међу плејадом хришћанских корифеја и тумача највише се истичу Свети Јован Златоусти и Свети Атанасије Велики. Свети Атанасије Велики у својој посланици Маркелину, монаху који је прездравио од тешке болести тако што је читао више од свих других духовних списа управо псалме, каже следеће за Псалтир: Сваки, дете моје, свештени спис Старог и Новог завета богонадахнут је и користан за учење као што је већ речено, али Књига псалама има нешто посебно што се да уверљиво запазити, јер свака књига служи да објављује своју поруку, а ова као неки рајски врт у себи то садржи и још о томе мелодично пева и своје поруке опет нам са певањем казује.

На исти начин и Свети Сава, први и највећи српски теолог, у свом Типику карејске испоснице, увиђајући значај и поштовање које Црква показује према појању псалама, заповедио је да Псалтир никада не престаје да се чита у његовој испосници, док је Свети Јован Златоуст још врло смело говорио како је боље и да сунце зраке своје сакрије него да се изгубе речи Давидове.

Имајући све ово у виду не чуди нас чињеница да су наши преци у Средњем веку поред Јеванђеља као најсветије књиге најчешће илустровали и преписивали управо Књигу псалама, тј. Псалтир. У веома богатој историји српске рукописне књижевности Средњег века, у коме се посебно издвајају Миросављево Јеванђеље, најлепши и најстарији сачувани српски илустровани ћирилични рукопис са краја 12. века, његов врсник такође са краја 12. века, Вуканово Јеванђеље, као и Крмчија и Новоканон Светог Саве, исписане су најлепше странице наше духовности и књижевности.

Управо ти уметнички споменици су најбоља слика онога што је представљало и што јесте немањићко наслеђе, онога што нас је конституисало као народ културе и као читалачки народ, а конституисала нас је, на првом месту, православна вера. Духовно озрачје Источног Римског Царства, које називамо Византијом, и као најдрагоценији плод тог озрачја, плод кирилометодијевског деловања, јесу српскословенски језик и ћирилица.

(Извор: spc.rs)