Вања Вученовић: Да ли је подела Украјине увод у нови међународни поредак

Eвропа показује знаке умора због рата у Украјини и то постаје све очигледније, а европски лидери као да имају све мање стрпљења и разумевања за бесконачне прохтеве и узалудне ратне трошкове украјинског председника Володимира Зеленског. Све више се чини да би Европљани желели да се украјинска агонија што пре оконча и да седну за преговарачки сто са Русијом, како би се и званично потврдила нова геополитичка реалност Евроазије. Та реалност подразумева другачију територијалну расподелу овог најважнијег светског пространства где Русија данас игра много значајнију улогу. Иако можда то на први делује невероватно, али не би требало искључивати ни то да се неке нове географске карте Украјине, у форми нон-пејпера, већ сада исцртавају у дубокој сенци званичног наратива.

Негде у првим данима рата у Украјини, некадашњи државни секретар САД и прекаљени амерички стратег и дипломата, Хенри Кисинџер је изјавио да би Украјина требало да уступи део територије Русији и да тако помогне окончању руске инвазије. Он је, том приликом, подсетивши на важност коју Русија има за Европу али и свет, апеловао на земље запада да не би требало да буду вођене афектом у односима са Русијом.

Кисинџер је тада од Америке и западних земаља посебно тражио да украјинском руководству препоруче да прихвати status quo, што би значило констатовање затеченог стања у смислу задржавања руске контроле над освојеном територијом. Према речима некадашњег државног секретара у администрацији председника САД Ричарда Никсона, овакво стање се односи на обнављање ситуације у којој би Русија формално контролисала Крим и неформално, два најисточнија украјинска региона, Луганск и Доњецк.

Ове Кисинџерове, у тадашњем тренутку за многе уши тешке речи, су се врло брзо и обистиниле.

Од почетка сукоба у Украјини прошло је више од 270 дана. У међувремену, одржан је и референдум, после кога су се четири украјинска региона припојили Руској Федерацији. С тим у вези, руски председник Владимир Путин је у септембру потписао споразуме о уједињењу Доњецке Народне Републике, Луганске народне републике, Запорошке и Херсонске области са Русијом. Формално-правно гледајући, ове територије су постале део уставног и правног поретка Руске Федерације. Земље колективног запада предвођене Сједињеним Америчким Државама, иако су с почетка осуђивале овај потез Москве настојећи да га на сваки начин оспоре, као да су се временом суочиле са новом реалношћу у којој Украјина више никада неће бити иста као пре.

Иако су сво ово време здушно и обилато помагале војну авантуру Кијева, земље европског запада, будући економски и материјално изнурене, као да прижљекују да се украјинска ратна сага заврши што пре, и без обзира на то како ће нека будућа Украјина изгледати и да ли ће од ње на крају ишта и преостати.

Несумњив интерес да се сукоб пролонгира и ако је могуће да још више ескалира, у овом тренутку показују САД, и то ради сосптвених стратешких интереса. Зна Америка да јој оваква врста глобалне нестабилности, генерисана на европском континенту, и даље обезбеђује лидерску улогу унутар западног света. Ту су присутни, наравно, и несумњиви улози и велики интереси америчког војно-индустријског комплекса који можемда преживи само у стању перманентног рата, без обзира на то где се потпаљује ратно жариште. 

Како сада стоје ствари, Русија неће стати на четири припојене области, посебно не после чудовишних сцена бруталне егзекуције разоружаних руских војника. Москва циља директно на Зеленског, негде свесна тога да дугорочни мир на истоку Украјине није могуће обезбедити све док се не промени власт у Кијеву. Опет, Пољска је у последњем инциденту везаном за пад ракете земље-ваздух на њеној територији, показала спремност да потражи своју шансу, вребајући запад Украјине, на који, како она верује, полаже неко наводно историјско право.

Зато не би требало искључити то да се неке нове географске карте вероватно већ исцртавају у сенци званичних догађаја којима данас сведочимо. Нека нова Јалта у овом тренутку изгледа као неминовност и логичан след догађаја.

Подсетићу на крају и на то да је знаменити Хенри Кисинџер још на самом почетку рата у Украјини изјавио како је потребно уважити територијалне захтеве Русије (који су одбрамбеног карактера), њено етничко, историјско и геополитичко право и наставити живот даље. То ће се, чини се, на крају и десити. Само још преостаје да се види колико се далеко протежу руски геополитички видици.

За сву срећу, Србија се, ако ништа онда немешањем, мудро и далековидо поставила по питању рата у Украјини. Такав став је вредан поштовања.