Финска и Шведска су затражиле хитан пријем у чланство НАТО. У седишту Алијансе влада нескривено одушевљење. Како и не, када су се појавили нови кандидати, спремни да гину уместо Америке, наравно, „у име мира и демократије“. Из Брисела нам саопштавају да би пријем нових чланица представљао допринос у јачању европске безбедности. Међутим, ко и од кога штити Европу? А ко, заправо, угоржава европску безбедност, једну Финску или Шведску?
Земље које намеравају да „угосте“ НАТО наоружање на својој територији, знајући да се њихова природна граница са Руском Федерацијом протеже на више од хиљаду километара, тешко је да могу да очекују било шта добро. Таквог става је чак и хрватски председник, Зоран Милановић, који је у тренуцима сурове искрености истакао то да би се Финци и Швеђани могли лоше провести уколико наставе да „гурају пенкало у око разјареном медведу„. Њихов потенцијални улазак у НАТО у овом тренутку, према Милановићевим речима, био би раван самоубиству.
Шта је то пресудило да овде две земље, у јеку руско-украјинског сукоба, преклињу за чланство у НАТО? Каква их је то мука натерала, ако се има у виду да је реч о здравим, стабилним економијама и земљама високог животног стандарда? Ко их то и зашто увлачи у беспотребне ратне авантуре?
Русофобија, као платформа на којој већ деценијама стасавају најмлађи нараштаји у овим земљама, с акцентом на Финску, својеврсна је догма која се мора поштовати и не сме бити доведена у питање. Ако дубље загребемо, схватићемо да је та ирационална русофобија у својој суштини само логични идеолошки продужетак богате нацистичке традиције нордијских земаља.
Постоји ту још један важан моменат. Да ли је случајно то што је тренутни Генерални секретар НАТО-а Норвежанин? Наравно да није. Да ли се неко питао зашто на овој позицији није Американац? Посебно ако се има у виду да САД пропорциоално највише учествују у финансирању Северноатланског пакта?
Одговор је недвосмислен. Америка нема намеру да се жртвује за „европске вредности“ у директном рату са Русијом. Али је зато спреман да жртвује Европу зарад својих интереса. Жртвовање Украјине je најбољи доказ за овакву тврдњу.
У прве борбене редове, послаће „напаљене“ и беспоговорно лојалне јастребове, и дати им на значају, постављајући их на највише позиције у оквиру НАТО.
А ти нордијски јастребови ће заиста умислити да представљају неки важан фактор. Иако би морали бити свесни да су само глинени голубови. Свакако, увек ће се пронаћи неко с оне друге стране Атлантика да их потапше по рамену и да им каже како раде исправну ствар. Зато је ту данас један Норвежанин – Јенс Столтенберг. Сутра ће бити Финац, а већ прекосутра можда Швеђанин. Сви спремни да беспоговорно ратују за америчке „вредности“.
Чини се како Финска и Шведска утрчавају у НАТО као муве без главе, мимо сваке рационалног разлога. Оне се вероватно воде мишљу да ће им чланство загарантовати какав-такав одбрамбени кишобран.
Северноатлантска алијанса наставља да се шири на Исток. И још дрско ликује како се приближила Путиновом родном граду, Санкт Петербургу. Ипак, требало би имати у виду да је, према званичним подацима, Русија до сада, током војне интервенције у Украјини употребила тек 18% од својих укупних војних капацитета. О чему су размишљали Хелсинки и Стокхолм? Они би да постану брисана, спржена територија? Како је лепо бити глуп.
Браво Вања ! Већ дуже време пратим твоје писаније , и могу само да Ти упутим речи хвале .