Press "Enter" to skip to content

Вања Вученовић: Хрватска Oлуја западне геополитике

Европска Хрватска је у свом стилу, четвртог августа, прославила „24. обљетницу војно-редарствене акције Олуја“. Нисам сигуран да знам разлог због ког у нашој јавности у тој мери провлаче кроз блато хрватску председницу Колинду Грабар Китаровић, која тaко ватрено воли свој „повијесни тисућуљетни“ народ.

Да се не лажемо, није нама Колинда никаква непознаница, а није ни њој страна усташка идеологија. Дичи се жена тим наслеђем, и то је њено право и њен избор. Не види она ништа лоше у томе што је та „Лијепа њена“, уз несебичну подршку неких западних сила и логистику америчких војних корпорација, извршила можда и највеће етничко чишћење на тлу Европе након Другог светског рата.

Да будемо искрени до краја, није проблем у Колинди. Заправо, најмањи је проблем у ономе што она данас персонификује. Највећи проблем је, заправо, у нама, Србима. И у нашој неспособности да извучемо било какве поуке кроз читав 20. век. Уз све то, ми још увек одбијамо да препознамо наше праве непријатеље.

Ми Срби се и даље, по старом добром обичају, изненађујемо оним што нам се дешава пред очима. Геополитички неписмени и кратковиди, ми смо као народ били анестезирани од реалности кроз готово читав 20. век. Нажалост, све су прилике нам се тај век у својој најмрачнијој варијанти понови и у овом 21. веку. Зато и у овим данима, поред свега преживљеног, ми поново у стилу  наивног детета, чекамо да „демократска Европа“ осуди или казни поновно величање идеологије злочина, неоусташтва и мрачног „ендехазијског“ наслеђа.

Та осуда, наравно, никада неће стићи. Тако нешто очекивати, равно је лудилу.

Јер ту идеологију нису осмислили Хрвати, нису они нарочито способни за тако велике планове. Њу су осмилили и подржавали управо они чија осуда ових дана тако приметно изостаје. И зато Хрвати просто могу да раде све оно што нама Србима никада неће бити дозвољено. Да убијају, руше, отимају, покрштавају и прекрштавају. Некажњено и без осуде, наравно. И то све док успешно одигравају улогу некога ко ће обуздавати сваки покушај консолидације или раста српског фактора на Балкану.

Не види она ништа лоше у томе што је та „Лијепа њена“, уз несебичну подршку неких западних сила и логистику америчких војних корпорација, извршила можда и највеће етничко чишћење на тлу Европе након Другог светског рата.

Зато је Хрватска ништа друго до бич у рукама оних сила и центара моћи који су вековима уназад разарали, сакатили и дробили српско национално биће и српски животни простор. Хрвати су пристали да буду извођачи радова, најамници који ратују за рачун геополитичких интереса већих играча.

А ти интереси су готово увек усмерени против наших, српских интереса на Балкану. И нама то упорно није јасно. За свемоћни Ватикан, Хрвати су „предстража западног кршћанства“ и граничник западне цивилизације. Према чувеном америчком стратегу Семјуелу Хантингтону, граница западне цивилизације подудара се са границама данашње Хрватске, прецизније, она у једном делу чак засеца и север Србије, тачније Војводину, смештајући и ове територије у западни геополитички и цивилизацијски ареал. Над тим чињеницама би као народ требало да се замислимо. У тим координатама се креће и хрватска геополитика према Србији.

А ми Срби, овако успавани и неопрезни, уколико и даље будемо наставили да непријатеље називамо пријатељима, некритички хрлећи ка „цивилизованом“ свету који нас не прихвата свој део, можемо лако доћи у опасност да нас нас нека наредна Олуја потпуно одува. Са лица земље. Бесповратно на сметлиште историје несталих и истребљених народа.