Press "Enter" to skip to content

Вања Вученовић: Како је Новак срушио краљевство изабраних

Феномен Вимблдон. Прошло је довољно времена да се узавреле навијачке страсти умире, усијане главе довољно охладе. Зато сада са пуним правом можемо да констатујемо да Новак Ђоковић није победио само противника достојног сваког спортског поштовања, Роџера Федерера. Новакова победа је заправо много већа. Значајнија.

Новак је у пословично „хладном“ Лондону” поразио и већински непријатељски настројене навијаче на трибинама. Свемоћну британску круну. Жаргонски речено, потопио је читаво Острво. Ућуткао све западне медије. Заправо, он је озбиљно уздрмао читав западни свет. Отуда онакав мук на трибинама приликом кључног преокрета у последњим гемовима меча. Јер, незамисливо је за све њих да један Србин има толико способности, храбрости и дрскости да на њихове очи понизи надменог „суперстара“ западне цивилизације.

Да се не заваравамо. Ни тај васколики напредни свет не посматра врхунски тенис само искључиво као спорт. Тенис је и за њих много више од игре и спортског надметања. Посебно када за противника имају нашег Новака. Онда је то и надигравање два погледа на свет, два система вредности, па ако желите и две потпуно супротстављене и непомирљиве геополитике у којој увек, по неком добром старом обичају и историјском обрасцу, мора победити њихова. То је и вечито надметање њихове „супериорне“ и наше „инфериорне“ расе. Да, није без значаја ни податак да је колевка расних теорија  управо у В. Британији.

Отуда, ово што је Новак урадио на Вимблдону није само величанствени спортски подвиг. Ово је, као што сам већ рекао, много више од тениса. Ово је и враћање неких старих, нагомиланих историјских „дугова“. Освета за све оно лоше што је учињено његовом народу. И за све оно лоше и ружно што се и данас чини. Паметноме довољно. 

Јер Новакова судбина је, заправо, тужна судбина Србије и незавидног контекста у коме се наша земља налази. Колико год да играла фер, отворених карата, колико год да се трудила и напредовала, побеђивала,  увек ће негде изостати признање за тај труд. Увек зафали једно додатно „неиспуњено“ Поглавље због ког, ето сматрају они, не можемо да постанемо део њиховог изузетног клуба. Зато се ту не ради само о политици према Србији. Ради се о архетипском одбацивању и ниподаштавању. Са тим горким осећајем свих ових година је Новак играо. Покушајте бар на тренутак да замислите какво је  то бреме. И уз све то, побеђивао у име свих нас. Понижених, недостојних, инфериорних. Њих изабране.