Након кратке али ефикасне посете руског премијера Дмитрија Анатолијевича Медведева Београду, мало тога је остало нејасно када је реч о суштинском стратешком опредељењу Србије.
Иако се чинило да је уласком Црне Горе у НАТО 2017. године, географски и геополитички затворен и последњи излазак Русије, а пре свега Србије, према Средоземљу, ствари на крају 2019. године не изгледају ни изблиза тако једноставне. Иако су притисци на Србију да потпуно преломи ка евроатлантизму били врло интензивни у годинама за нама, Србија не није одустала од своје решености да блиско сарађује са Русијом, схвативши да такав однос пружа какву-такву извесност и опстанак. Магловита и нејасна перспектива ЕУ и њена стуруктурална криза, неадекватан деценијски третман према нашој земљи у приступним преговорима за чланство у овој организацији, изнова и изнова присиљавају Србију на преиспитивање главних спољнополитичких приоритета. Добро, званично ми се и надаље одлучно крећемо ка ЕУ, али суштински – где то стижемо и да ли нас тамо ишта и ико очекује?
Кад је реч о дејству тврдих евроатлантских притисака на Србију, требало би признати и то да ни сам НАТО данас није ни изблиза монолитна организација каква је била 1999. године приликом агресије на нашу земљу. Уз све то, све је мање европских држава чланица које су спремне да учествују у финансирању огромног војно-политичког мастодонта чији разлози постојања нису најјаснији и најтранспарентнији данас, скоро тридесет година након распада Варшавског пакта.
С друге стране, поједине европске државе захтевају све већу аутономију за самосталним деловањем и задовољавањем сопствених спољнополитичких и безбедносних интереса ван формата НАТО, неретко улазећи у односе сарадње са Русијом. Зато, иако је вероватно да елита која контролише НАТО жели на сваки начин да испровоцира сукоб са Русијом, шансе да дође до директног великог окршаја у овом тренутку сведене су на минимум.
У том кључу требало би посматрати и посету Дмитрија Анатолијевича Медведева нашој земљи. Свесна да у евроатлантском јединству балканског региона постоје озбиљне пукотине, а да је Србија толико пута изиграна у процесу евроинтеграција, као по питању разрешења болног косовског питања, Русија је пружила Србији руку искрене партнерске сарадње која ће се у будућности, како је већ најављено, базирати не само на традиционално пријатељским односима, већ и на толико потребној практичној основи.
Продубљивањем војно-техничке сарадње, подршком капиталним инфраструктурним пројектима у нашој земљи и учествовањем у изградњи заједничког научно-нуклеарног центра, Русија полако али сигурно, посредством Србије као централног и стожерног фактора региона, омеђава зону својих стратешких интереса на Балкану.
Можда је према нашем српском поимању стварности, руска геополитика неретко спора и трома, али ипак на крају она је достижна и поприлично ефикасна. То је заправо основна и најважнија порука посете руског премијера Медведева. Та порука је ефикасно упућена како српској, тако и оној другој, западњачкој јавности. Србе и Русе више неће везивати само узајамне симпатије и сентименти, иста вера и заједничка историјска сећања, већ и конкретна и дугорочна економска, енергетска и војна сарадња. Свиђало се то некоме или не.
Још нема коментара