Press "Enter" to skip to content

Вања Вученовић: Нова америчка реалност и Србија

Победа Џоа Бајдена на америчким изборима ће произвести значајне последице по постојећи међународни поредак. Нема никакве сумње да Америка након Трамповог мандата са Бајденом улaзи у нову еру која ће на позорницу вратити један „тврђи“ приступ у решавању најзначајнијих глобалних изазова и проблема. Али, да ли ће затећи исти онај свет у коме је искључиво и једино она диктирала правила глобалне игре?

Сумрак западњачког поретка

Неки нови Pax americana и рестаурација глобалне униполарне хегемоније САД одвијаће се на једном колосеку кроз покушаје поновног окупљања западњачког трансаатлантског клуба. Само, да ли је тако нешто у овом тренутку реално и изводљиво? Исти је практично распуштен за мандата Доналда Трампа. Јединствен, око заједничких вредности окупљен западни свет, готово да је и престао да постоји. О некој кохезионој идеологији и усаглашеној политици једног и недељивог Запада готово да се више не може говорити. Илузијом о постојању свеопште западне хармоније сада на измаку 2020. године баве се још можда и понеки теоретичари који су дебело плаћени како би промовисали такву тешко одрживу тезу. Стварност је наравно потпуно другачија.

Партикуларни национални интереси западних држава као и насушна готово егзистенцијална потреба за широком сарадњом са потентним и растућим економијама Истока распршили су попут мехура од сапунице у овом тренутку недостижан сан о монолитном Западу. С друге стране Европа коју данас познајемо, тачније оно мало што је од ње остало, више на пристаје на недостојну улогу америчког носача авиона. Из тог разлога ново америчко вођство које би само начелно пропагирало мултилатерализам и западно савезништво а европске партнере и даље третирало као пуки инструмент за обрачуне са геополитичким архинепријатељима било би осуђено на тренутну пропаст.

Потребно је нагласити и то да западни свет који у овим данима „наслеђује“ нови амерички председник има мало тога заједничког са оним светом који је након рушења њујоршких близнакиња 11. септембра 2001. готово насилно мобилисан за тзв. свети рат против апстрактног глобалног тероризма. Истини за вољу, није било потребно много времена и испаљених ракета током тадашњег „крсташког похода“ како би се закључило да испод покорице агресивне и свеобухватне кампање застрашивања глобалним тероризмом стоје заправо конкретни геостратешки, геополитички и геоекономски интереси САД на Блиском истоку.

Европски партнери од свих ових „савезничких“ ратних авантура нису добили ништа опипљиво осим нерешивог проблема мигрантске кризе која још увек “запљускује” готово читав Стари континент. Данас више и није тајна да се и ова криза без преседана у новијој историји појавила као најдиректнија последица америчког војног ангажмана у поменутом региону.

Болно буђење из „америчког сна“

С друге стране, прича о „америчком сну“ као највишем идеалу коме тежи васколико човечанство и коме се диви цела Европа, актуелна је још само у понеким залуталим холивудским филмским остварењима Б категорије.

Тај и такав „амерички сан“ данас делује попут утопије која се бесповратно изгубила у туробном социјално-економском контексту у коме америчко друштво безизлазно лута. Није непознаница да је савремена Америка дубоко подељена држава. Расне, класне и социјалне разлике у америчком друштву не само да нису превазиђене, него се насупрот томе oвај јаз продубљује сваким новим даном. Одговорност за такво стање у првом реду сноси однарођена америчка елита (медијска, финансијска) и моћне тајне и полутајне структуре које суштински усмеравају и обликују најважније процесе унутар САД. Овакво стање долази и као последица дубоких структуралних aномалија америчког неолибералног економског концепта који се практично урушио у своје темеље уништивши са собом и минимум социјалне компоненте америчког друштва.

Осим магловитих и нереалних обећања елите нису просечном америчком грађанину понудиле адекватан ослонац на коме би се могла градити колико-толико извесна перспектива. Стање свеопште кризе у САД додатно је појачано обеспокојавајућом статистиком коју доноси пандемија COVID-19. Џо Бајден ће као експонент поменуте елите „наследити“ невеселу слику Америке која у тренутку писања овог текста броји више од 19 милиона заражених коронавирусом и више од 300 хиљада преминулих од последица заразе истим.

Истини за вољу, Доналд Трамп није под својом контролом имао адекватне полуге управљања како би ефикасно предупредио или спречио ове негативне појаве и тенденције и ублажио поменуте разлике и поделе. Опет, тако нешто се од њега с правом очекивало с обзиром на то да председник САД слови за најмоћнијег човека на свету. Али не и у случају Трампа, за кога се може рећи да је мандат провео у безуспешним покушајима да просечне Американце убеди у то да је достојан улоге председника и лидера који поседује потребан ауторитет и јасну визију да Америку поведе у толико потребну светлију будућност.

За америчку елиту, од самих почетака, Трамп је процењен као својеврсни (не)планирани инцидент у политичком систему САД коме је ипак пружена прилика да ограничено управља, али не и да скреће са утабаних стаза деценијама грађене америчке хегемоније. На крају му је јасно стављено до знања да свако председничко „солирање“, па и његово,  има црвену линију коју није препоручљиво прећи.

У тренутку када је Трампова администрација почела да показује недовољну заинтересованост за свет који се већ читаву деценију вртоглаво мења пред њеним очима и који је са Русијом и Кином на челу постао бесповратно мултиполаран и мултицентричан, дубока држава је одлучила да „ресетује“ амерички политички систем на „фабричка подешавања“ и врати Америку на стазе старе хегемоније чији сјај је могуће повратити искључиво уз проактивно учествовање у међународним односима.

Вашингтон је проћердао позицију униполарне силе, подвлачи се у занимљивој анализи са насловом Самоуништење америчке моћи (The Self-Destruction of American Power), коју потписује  Фарид Закарија у једном од последњих издања угледног америчког аналитичког часописа на енглеском језику Foreign Affairs.

Закарија, амерички новинар неолибералне провинијенције, са дозом појачане носталгије пише о могућим узроцима ерозије америчке моћи на почетку треће деценије 21. века. Од некада најмоћније суперсиле чији је тријумфални глобални успон уследио након пораза Источног блока, Америка је данас само једна у низу сила у мултиполарном свету,  констатује Закарија.

У контексту суочавања савремене Америке са новом реалношћу, за овај текст вредан пажње је одломак анализе са поднасловом Коначан ударац (Тhe Final Blow). Аутор у овом делу текста видно навијачки „таргетира“ одлазећег америчког председника Доналда Трампа као најодговорнијег за урушавање већ ионако начетог угледа и моћи Сједињених Америчких ДржаваНаглашава се како је „Трампова администрација поткопала и опустошила америчку спољну политику“, и да је у томе отишла чак корак даље у односу на све претходне администрације. Самог Трампа Закарија, иначе и уредник ауторске емисије на чувеном CNN-u, денунцира као националисту, протекционисту и популисту који руши традиционалне америчке савезе и пријатељства широм света.

Није потребно много да би се извео закључак да кроз највећи део анализе провејава шапат дубоке државе, али је она опет одличан индикатор онога шта елита заправо жели од Америке. Све су прилике да је због тога нимало лак избор „пао“ на Бајдена од кога се очекује суштински, готово коперникански обрт и заокрет ка оштријој и одлучнијој америчкој спољној политици.

Ствари ипак нису ни изблиза толико једноставне како се то можда на први поглед чини. Примерену и реалистичну антиципацију будућих догађаја чини се да даје амерички портал Политико када констатује да ће нови амерички председник и његов тим „наследити и затећи умногоме измењену реалност“ како у Америци, тако и у свету. Однос снага на међународној сцени се, подвлачи утицајни Политико, променио до непрепознатљивости чак и од Обамине ере, где је Бајден играо значајну улогу.

Међутим, преображај се у међувремену догодио и на европском Западу који је доживео болно освешћење и суочавање са чињеницом да више не поседује ексклузивно право да управља „светским пословима“.

Данашњи Запад или онај његов трезвенији део као да говори устима председника Француске Емануела Макрона који закључује да се епоха западне цивилизације приближава крају „због глобалних геополитичких промена“ и учвршћивања нових сила на глобалној позорници. Овај потоњи, најновији мултиполарни поредак који је „прегазио“ претходни американизовани „нови светски поредак“ више није могуће замислити без активног учествовања Кине и Русије у његовој изградњи.

Србија кроз оптику „нове Америке“

У овом тренутку нас највише занима како ће се ова нова реалност у САД и генерално у западном свету одразити на српско-америчке односе у ближој будућности. Нема никакве сумње да ће Америка у времену које је пред нама настојати да на међународном плану надокнади све оно пропуштено у погледу ширења  и утврђивања утицаја и моћи, а тешко да ће у томе користити само конвенционална, дипломатска средства.

Aко би се и председниковање Доналда Трампа могло окарактерисати као период својеврсне хибернације америчке геополитике, новог изолационизма и обуздавања механизама тврде моћи, онда ће нова ера која наступа са Баједном и његовим тимом афирмисати сасвим извесно онај стари и опробани приступ у међународним односима који не искључује ни употребу рата зарад оних виших националних и, наравно, економских интереса.

Такав модел би новој америчкој администрацији могао да буде од користи и због насушне потребе да се консолидују унутрашње прилике у америчком друштву, али и како би се  извршила кохезија нарастајућих и тренутно непомирљивих социјалних разлика, а који лако могу да доведу до пуцања читавог друштвеног, економског и политичког система.

Балкан и Србија би се тако могли поново наћи на стратешком дурбину нове америчке администрације. Сви бисмо желели да се оствари претпоставка да ће ресетовање у односима Србије и САД постигнуто у Трамповом мандату пружити нове светлије перспективе партнерске сарадње две државе у будућности.  Опет, требало би признати и то да Трамп није имао изражену склоност ка размишљању у стратешким и геополитичким категоријама, посебно када је простор Балкана у питању.

Окупиран сопственом политичком судбином и наведеним проблемима који су готово свакодневно оптерећивали његову администрацију и америчког друштво, очување америчког присуства и утицаја на овим нашим просторима Трампу нису били на врху листе приоритета. У том смислу Србија је могла да „одахне“ јер су бар привремено заустављени сви они најагресивнији негативни стратешки импулси који су у ранијем периоду долазили са оне стране Атлантика, а који нису показивали довољно разумевања за очување територијалног интегритета Србије и коначно заокруживање српског националног питања.

И сам Вашингтонски споразум о нормализацији (економских) односа Београда и Приштине свечано потписан у Белој кући више је личио на „наштимован“ маркетиншки и предизборни перформанс Трамповог пи-ар тима, него што је представљао оперативан и спроводив план с циљем да се ствари на Балкану напокон нормализују и да Србија из тога суштински извуче oпипљив бенефит.

Ипак, не би се могло утврдити да је Србија у потпуности била на зачељу спољнополитичког интересовања одлазеће америчке администрације. Свакако да је ширење економског утицаја САД била она карта на коју је Трамп играо, а додатна економска „пенетрација“ у Србију биће изведена посредством америчке Развојне финансијске корпорације (ДФЦ). Заузимање и окупација територија не врши се више насилним и оружаним путем, што спада у арсенал архаичног геостратешког и геополитичког „општења“. Толико пута смо ми на овим просторима били сведоци тога да насилна компонента долази тек онда када геоекономски интерес није могуће адекватно задовољити „разумно“ и мирно, уз пристанак слабије стране, односно тада када се исцрпе све могућности „џентлменског договора“ дипломатским путем.

Шта Србија може да очекује од Бајдена уколико се узме у обзир све претходно изнето?

Ако је судити по првим медијским изјавама новог америчког председника, биће нам потребна додатна доза опреза у будућој дипломатској кореспонденцији са Белом кућом. То никако не значи да ће на релацији САД – Србија доћи до новог откопавања „ратних секира“ јер, пре свега, Србији тако нешто не може да буде у државном и националном интересу.

Ревизија „Дејтона“ на уштрб оспоравања самобитности и целовитости Републике Српске, разрешње „косовског чвора“ с циљем коначног признања Косова као независне државе и остали Бајденови јавно прокламовани спољнополитички приоритети не остављају много простора за почетни оптимизам.

Овај оптимизам би могао бити додатно уздрман чињеницом да је сам Бајден био сведок али и активни учесник у најважнијим процесима који су довели и до распада СФРЈ у коме су Србија и српски фактор означени за главног и дежурног кривца. Нови председник САД је о свим овим дешавањима на нашим просторима имао и свој лични суд који није крио, а који је Србију и српски народ сврставао на ону погрешну страну историје.

Свакако да још увек не би требало изводити преурањене закључке. Да ли ће бити простора за напредак у српско-америчким односима ако се сагледа све претходно изнето и у тренуцима када рањена „Империја“ принуђена да игра на све или ништа како би задржала бар остатке глобалне доминације, преостаје нам да видимо.

Већ после Јовањдана 2021. године ствари ће постати много јасније и већ тада ћемо моћи да извлачимо неке прве закључке или поуке о томе шта и како даље. Једно је сигурно: „нова Америка“ нема намеру да седи скрштених руку. Балкан неће постати мирнијим местом за живот уколико се буде инсистирало на доследном спровођењу америчког геополитичког атлантизма, у чијој перцепцији уређења ових наших “западнобалканских” простора за српске интересе, бар до сада, никада није било места.

(Извор: Културни центар Новог Сада, децембар, 2020. године)