Пре непуна два дана сазнали смо за епохалну вест која каже да Немачка и Француска нуде Србији решење свих њених проблема. То, пре свега, подразумева фактичку независност Косова у замену за улазак Унију, што би требало да олакша све наше националне муке и недаће.
Све да је ово претходно изнето истина и да поново поверујемо у то да нас овога путе поново не лажу ови који нам редовно обећавају скори улазак у ЕУ, питамо ли се да ли је нешто тако овом тренутку уопште могуће? Да ли је оправдано одрећи се дела територије зарад неке нове неизвесности? Они који своје ставове не граде на информацијама из жуте штампе, јако добро знају да се ЕУ налази пред неминовном трансформацијом и да ће у времену које долази доживети озбиљне структуралне промене.
Сада би већ требало да је свима јасно да је реч о организацији која се раслојила на неколико моћних земаља чланица с једне стране (међу којима су Немачка и Француска) и све оне друге „недостојне“ земље које су ту да покупе оно мало преосталих мрвица које падну са стола богатих, с друге стране. Ни новооснована Европска политичка заједница није ништа друго него нови клуб богатих који ће штитити своје интересе у овом турбулентном времену. Извесно је да нама у таквом друштву нема места.
Ми бисмо, и да уђемо у ЕУ, свакако били у том другом ешалону, ако не и у неком трећем или четвртом са подједанко неизвесном будућношћу каква је и сада. Била би нам осигурана улога сировинске базе и резервоара јефитне радне снаге и тешко ишта више од тога. Уосталом, о каквим унијама ми уопште и размишљамо када је свет сада већ увелико у Трећем светском рату? Јутрос је гранатиран Кијев. Чини се да се назад више не може. Толико о томе како Русија губи на украјинском фронту, како нас славодобитно информишу домаћи медији. И шта ће уопште и остати од Европе коју смо до сада познавали. Пита ли се ко?
У том контексту, колико би озбиљно требало узети и предлоге – ултиматуме који нам се испостављају ових дана? Koји је уцењивачки капацитет тих што нам мало-мало заврћу руку?
Опет, која је алтернатива свему oвоме у шта нас силом гурају? Да ли смо свих ових двадесет година радили на њој? Очито да нисмо. Ватрено смо веровали смо у ружичасту будућност која нам на крају ипак никада није стигла. Као и у оне силне милијарде које су требало да уђу у Србију само ако срушимо Милошевића. Јашта. Јефтин трик за недорасле народе. И да ли нам је сада неко крив? Ма није. Криви смо ми.
Још нема коментара