Србија, како последње информације говоре, неће присуствовати обележавању осамдесете годишњице од почетка Другог светског рата, 1. септембра у Пољској. Позиви су упућени само чланицама ЕУ, НАТО и Источног партнерства. У овом одабраном и отменон друштву, за Србију очигледно да нема места. Потпуно скандалозно, али, опет – на западу ништа ново. Само, да ли свим овим понижавајућим ћушкама уопште има краја?
Ако ћемо скроз поштено, таквог позива на протоколарно адекватан начин није било ни у Паризу у новембру 2018. године на прослави стогодишњице победе у Великом рату када је српски председник понижавајуће „бачен“ у тамо неки скрајнути споредни ред.
Зато су, у исто време, хрватска председница Колинда Грабар Китаровић и „косовски председник“ Хашим Тачи смештени у вип редове. Очито, према заслузи. То су баш истински представници земаља победница у Првом светском рату и ударне песнице тзв. антихитлеровске коалиције.
Сетићете се како су тада пљуштале бујице немуштих извињења и оправдања Србији због тобожње грешке коју је направио француски протокол. Сви ми који се још увек не копчамо на леђима и који ишчитавамо гестове те врсте између редова, знали смо да је реч о јасној и помало подмуклој стратегији омаловожавања Србије и њеног доприноса у Великом рату.
Ово поновно непозивање Србије не би требало да изненађује. Уосталом, позив на велики јубилеј у Варшави није добила ни једна Русија, која је за ослобађање Пољске од нациста дала животе својих 600.000 најбољих синова. Зашто би, уоште, по тој логици, једна мала и недостојна Србија била позвана. Беспредметно је расправљати о српским жртвама. Ионако то више никога и не занима.
Они који су пресудно утицали на победу у том стравичном рату 1945. године, данас очигледно нису део владајућег идеолошког кружока. Некадашњи победници су данас вредносно неприхватљиви, а некадашњи поражени, условно поражени, само су привремено заустављени, али није заустављена и њихова идеологија која је суштински уткана у политичко – економске и идеолошке темеље послератне, а данашње бриселске Европе.
Закључак је бар за мене – недвосмислен. Трећи Рајх је побеђен, и то само условно, како би на његовим темељима био саграђен један нови, моћнији западњачки четврти рајх? Ревизија целокупног XX века, прекрајање старих и писање неких нових „прилагођених“ историја у којима смо као народ потпуно избрисани и поништени, дешава се „ин виво“ пред очима свих нас.
Бришу нас и у садашњости, на различите начине, бескомпромисно. Да ли смо свесни те чињенице и шта би још требало да се деси да бисмо се тргли из бескрајног сањарења и коначно освестили. Аман, браћо Срби!
Још нема коментара