У Србији је и даље присутно интересовање за тему такозваног „косовског преседана“. Појављује се теза о томе да је Русија наводно искористила „суверенизацију“ Косова, да је она чак пробитачна за њу. Циљ је, сигуран сам, једини – да се унесе раздор у наше односе са Србијом. Али наш приступ је поштен и отворен. Не треба нам да се заклањамо иза „преседана“.

Довољно је да се пажљиво прочитају изјаве Председника Русије Владимира Путина и Министра иностраних послова Сергеја Лаврова да се разуме да руско руководство стави изнад свега заштиту националних интереса Русије, осигуравање безбедности наше Отаџбине и њеног народа, а у својем деловању стриктно следи међународно право. Полазимо од исте премисе у контексту решавања косовског питања. Став Русије је непромењив: праведно решење треба да се тражи у дијалогу између Београда и Приштине, у међународноправним оквирима дефинисаним у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.

„Косовски преседан“, заразан пример самопроглашене „независности“, свакако јесте чињеница. Сећам се да су наши бивши западни партнери по решавању косовског питања, најпре САД, захтевали да се колективно утврди, упркос логици реалног живота, да је Косово „јединствен случај“ (sui generis), а у духу њиховог поквареног концепта „поретка, заснованог на правилима“. На правилима које самовољно одређује Запад. Тада, 2007. године, категорички смо иступили против тога, упозоравајући на могуће штетне последице по европску и међународну безбедност.

Међутим, желео бих да опоменем да су евентуалне површне аналогије ризичне и незахвалне. Да истакнем: „случај Косова“ принципијелно се разликује од ситуације око Донбаса.

Током осам година неколико милиона становника Донбаса је живело у сталном страху због редовних артиљеријских напада, социјално-економске и хуманитарне блокаде од стране режима у Кијеву, који је 2014. године освојио власт у Украјини путем противуставног оружаног државног удара. Уз то украјински руководиоци, контролисани од стране Запада, на све начине су саботирали испуњавање Минских споразума, у којима је био предвиђен посебан статус Донбаса. Сада су пак јавно признали да су им договори са Доњецком и Луганском били потребни само да се купи време, да се од „западних партнера“ добије што више оружја, да се припреми за насилну „реинтеграцију“ региона према сценарију војно-полицијске операције Загреба „Олуја” августа 1995. године, која је резултирала протеривањем из Хрватске више од 250.000 Срба.

Русофобију и неонацизам Кијев је унапредио у државну политику. У тим трагичним условима није била остварива реализација темељних права становништва Доњецке и Луганске Народне Републике, Запорошке и Херсонске области. Као последица тога, након ослобођења тих територија у току специјалне војне операције која се спроводи у складу са Повељом УН, донете су одлуке о одржавању тамо свенародних референдума о поновном уједињењу са Русијом.

Београд, пак, одлучно се борећи у другој половини деведесетих година против бандитских формација терористичке „ослободилачке војске Косова“ (чије злочине тренутно истражује хашки Специјални суд), доследно се залагао за одрживо међународноправно решавање косовског питања и био је спреман да обезбеди широку аутономију покрајине. Без обзира на то, у 1999. години група земаља НАТО-а, без санкције Савета безбедности УН, под фалсификованим изговором „убијања цивила“ у Рачку, отпочела је оружану агресију против Југославије, суверене и независне државе која је имала легитимно изабрано руководство (уз то да Југославија никада није представљала, а није ни могла да представља, реалну претњу за НАТО!). За Вашингтон и његове сателите у праву није тај ко је заиста у праву, него тај ко је присвојио себи права, „омиљеном“ неоколонијалном праксом. У алијанси се нису зауставили ни пред тиме да се током варварских бомбардовања користе пројектили са осиромашеним уранијумом.

У 2008. години, када је Приштина, упркос интензивним преговорима који су били у току, једнострано прогласила, уз подршку западних покровитеља, своју „државност“, нису постојали никакви ризици за безбедност косовских Албанаца. Заправо обрнуто. Да се сетимо бруталних погрома српског становништва Косова и Метохије 2004. године, сталних акција плашења Срба на северу покрајине и у енклавама јужно од Ибра, као и напада на православну баштину КиМ, укључујући светиње под заштитом Унеска. Дискриминација покрајинских Срба, а фактички пузеће етничко чишћење, наставља се до дан данас. Између осталог, Приштина није ни испунила своју обавезу да формира Заједницу српских општина на Косову са извршним овлашћењима.

Јасно је да западној „империји лажи“ није стало до објективних прилика: по мишљењу Вашингтона, међународноправна начела, од права на самоопредељење до принципа територијалног интегритета, важе само када то одговара његовим себичним конјунктурним интересима. У случају Косова хтели су да баце Србију на колена. Пумпајући Украјину наоружањем, терајући режим у Кијеву да ратује до последњег Украјинца, уводећи антируске санкције, желе да исцрпе, ослабе и распарчају Русију. Неће успети ни у једном, нити у другом!

(Извор: Амбасадa Руске Федерације у Србији)