Press "Enter" to skip to content

Вања Вученовић: Русија, нови лидер Новог светског поретка

У утицајном руском гласилу “Ново видело”, појавио се пре неколико година изузетно интересантан текст, стратешка платформа Александра Игнатова, некадашњег директора Информационо-аналитичког одељења при кабинету председника Владимира Путина, и побудио неочекивану пажњу. За неупућене, био је приличан шок да сазнају како Русија има озбиљних амбиција у 21. веку, са препорукама потпуно супротним ономе што је уобичајена и типична представа о “руској души” и неког сентимента из богате руске литературе 19. века.

Русија, према тој стратегији, има три варијанте даљег развоја. Уколико покуша да иде мимо глобализационих процеса, тада ће у следећих 25 година престати да постоји као држава, народ и културна заједница. Заједно са Русијом престаће да постоји и њена елита.

Ако буде просто пратила глобализационе процесе, постоји високи ризик да се нађе у улози светског сировинског елемента. Обичне сировинске базе коју ће други црпети и искоришћавати.

Најбоља је могућност да Русија постане један од лидера Новог светског поретка, обезбеђујући свом народу и својој елити достојно место у даљем развоју човечанства. Ако је немогуће борити се са поретком, онда треба стати њему на чело.

Према наводима Игнатова, улога и место Русије у будућем планетарном устројству зависиће у првом реду од “стања четири критична ресурса: менталне сфере, демографске ситуације, степена глобализације управљања и блока силе”.

Већ приликом разматрања првог ресурса, Игнатов показује да је добар познавалац идеологије Илумината. Укидање религије, хришћанства и њеног најздравијег дела, православља, налази се у врху приоритета Новог поретка света. “Убијање Бога у људима” је сигуран пут ка стварању роботизованог, обездуховљеног модерног роба,  чији ће једини духовни хоризонт бити изманипулисана стварност у којој је “човек постао Бог”. Прва етапа предвиђа стварање синкретистичке религије “у којој су сви једнаки”, односно посредно доказивање да све религије у основи имају истог Бога, што доктрина хришћанства сматра дубоко погрешном односно јеретичком мишљу коју потпуно одбацује.

Као одговор на такве претње, Русија може да постане прва земља где ће бити реализована политика интеграције светских религија. Треба што пре у законодавном поретку увести појам – државна религија – у коју ће спадати и православље и ислам. Као посебно важно представља се подједнако признавање православља и ислама као религиозних система коју исповеда јединствена славено – турска етничка заједница. Овај корак дозволиће да се на квалтативно новом нивоу граде односи са исламским светом – од добијања инвестиционих ресурса Исламске банке до прекидања подршке чеченским терористичким формацијама.

За задатке у идеолошкој сфери било би, према речима ове стратегије, смислено и оправдано отворити у Русији министарство идеологије и пропаганде. Одређена искуства у раду сличних организација могу бити искоришћена при реализацији стратегије глобалног лидерства”.

У следећем поглављу, код анализе другог ресурса, Игнатов се заплиће у сопствене нерашчишћене дилеме око демографских питања и “здравља нације”. Идеолози Новог светског поретка сматрају приоритетним потпуно морално разбијање личности и породице у оквиру глобалне стратегије, као сигуран начин да чланови друштва постану неадаптирани појединци подложни терору институција свемоћне супердржаве. Охрабривање асоцијалног понашања и размишљања је модел гурања појединца у правцу потпуне моралне деградације где алкохолизам, наркоманија, сексуална пермисивност, имају задатак да убрзају те процесе.

Игнатов очигледно свестан те дубоке моралне кризе Русије, у којој управо ови девијантни облици понашања попримају размере незаустављиве епидемије, покушава да изведе својеврстан салто мортале. Он је у овој фази за “оздрављење нације”, што је у супротности са основама доктрине Новог светског поретка, према којој друштва морају бити болесна како би се лако извршила промена политичког система света и увела модерна варијанта ропства, однедавно поспрдно названа “демократска диктатура”.

У области демографске политике треба јасно разумети циљ – достизање таквог темпа прираштаја становништва, да би Русија поново избила на треће место у свету по броју становника, одмах после Кине и Индије. Оздрављење постојећег становништва, повећање рађања у породицама са високим приходима.

Садејствовање у процесима етничке асимилације у форми међунационалних бракова и програм пресељавања етничких група. Ограничавање одласка квалификованих лица у репродуктивном узрасту на стално место становања у иностранство путем увођења пореза на излаз из земље.

Потребно је, према Игнатову, привући инострану радну снагу за освајање источних региона Русије. Африка треба  искључити из реда оних земаља које су извор радне снаге због превисоког нивоа обољевања од сиде, а Латинска Америка ће се бар још пола века оријентисати на северноамеричко тржиште рада. У том смислу, основним изворима радних ресурса за Русију могу се сматрати Индија и Кореја, чији становници нису етнички освајачи. У склопу с привлачењем јапанског капитала, којим управљају јапански менаџери и технократе, коришћење Индуса и Корејаца у новим производним процесима у источним деловима Руске Федерације омогућиће да се уклони територијални дебаланс, без опасности за територијалну целовитост земље”.

Огромни економски потенцијал Русије може се базирати на огромном потенцијалу ресурса уколико остану у доминантно руском власништву. Игнатов у том смисли истиче:“Један од основних задатака глобализације управљања представља формирање руских суперкорпорација: нафтно-енергетских, злато-дијамантских, аерокосмичких и војно-индустријских.

“Газпром”, РАО, ЕЕС Русије и “Минатом” морају да постану језгро даље глобализације, оне могу да постану алијанса или уједињење с нафтним и гасним и енергетским компанијама исламског света (нарочито с иранским). Потребно је даље формирати злато-дијамантску суперкорпорацију на основама компаније “Алроса” уз услов припајања њој свих истраживања злата и сребра у Русији и земљама ЗНД. У њен састав морају такође да уђу и платинска одељења РАО “Норилски никл”. Решити питање повезивања руског аерокосмичког комплекса с Европским конзорцијумом у јединствену суперкорпорацију, где би космичка и хеликоптерска војна индустрија остала Русији, грађевинска авиоиндустрија ишла европским партнерима, а војна авиоизградња би била заједнички развијана.

На овај начин би се могло успешно конкурисати моћним и утицајним америчким аерокосмичким концернима који демонстрирају спремност за обједињавање у глобалну суперкорпорацију. Војноиндустријска суперкорпорација мора да обједини у себи сва руска државна и приватизована предузећа, која имају везе са развојем, производњом и трговином наоружањем и војном техником. Реализација јединствене политике у сфери развоја и коришћења високих технологија, патентне заштите и реализације лиценци. Даље, питања економске политике морају бити подељена између државе и суперкорпорација. Држави остаје буџетна и пореска политика, усмерена на финансирање државних програма. Да се не би дозволиле деформације у економској политици суперкорпорација, руска држава мора да учествује како у капиталу, тако и у органима управљања.

Игнатов сматра да је потребно спровести радикално смањење државног апарата, остављајући седам министарстава: министарство одбране, иностраних послова, безбедности, унутрашњих послова, идеологије и пропаганде, државних финансија и министарство за ванредне ситуације”.

Разматрања политичких питања и позиционирање Русије у светским оквирима, могу да делују опомињуће. Русија предвиђа јачање војно-индустријског комплекса и стварање глобалне равнотеже снага што веома подсећа на теорије биполарне војне доктрине као гаранта светског мира.

“Русија не улази ни у један од територијалних блокова као учесник, већ представља критични фактор за подршку сваког блока.” Оријентација је на тесну сарадњу с Немачком у Европи, Јапаном у тихоокеанској зони и Ираном у исламском свету. Без подршке Русије лидерство ових земаља у одговарајућим блоковима може да буде оспорено од стране других учесника а њихов геополитички положај угрожен.

Руска елита, према овој стратегији, мора ући у светску владу и њене структуре у циљу суштинских корекција циљева и начина глобализације. За реализацију назначеног задатка сва средства су добра. Попуњавати руским кадровима што више међународних организација на нивоу извршних органа, не само на нивоу представничких структура. Руска бизнис елита мора да постави питање о неопходности стварања пандана Организације Уједињених нација у сфери односа и пословања суперкорпорација.

Важан и деликатан задатак представља ступање руских представника у многобројне тајне организације, које представљају невидљиву основу светске владе – масонске, парамасонске ложе, тајни редови и друге сличне организације.

Русија више неће бити активни помагач земаља трећег света, сем уколико се то не уклапа у њену нову доктрину изградње глобалне лидерске позиције. Неће водити идеолошку битку против империјализма, јер сама поново жели да буде империјална сила. Као и сви остали носиоци доктрине “новог, врлог света” писаће нова правила понашања, активна у свим светским институцијама у којима се правила смишљају. Наравно, нигде се у тезама ове стратегије не спомињу грађани и њихова грађанска права.

Субверзија демократије у свету траје још од времена Вајмарске републике, али се то не признаје јавно. Обрнуто, од великих и гласних прича о демократији западног света бубне опне само што не пукну, немоћне да одоле вербалном, агресивном трућању о “људским правима”, “слободи”, “демократији, “демократском поретку у свету”, “земљама демократским лидерима слободног света”, и осталих прича из арсенала контроле ума. Знају нови идеолози руског империјализма, као и сам Игнатов, како је демократско уређење препрека државној ефикасности. Затоим неће бити тешко да прихвате “просвећени апсолутизам”, идеални облик друштвене владавине на чији помен лидери Новог светског поретка падају од радости на леђа.

Питање је да ли ће Русија икада или у целости успети да оствари овај план светске доминације. Питање је како ће на ове нове руске амбиције реаговати Америка, која је на овом путу одмакла 20-30 година испред Русије и чији су ресурси већ стављени у функцију остварења глобалне лидерске позиције. Јасно је лидерима САД-а да онај који је на врху бескрајно сам и да таква позиција тешко обезбеђује даљи прогрес. Када се доживи сазнање да “даље” не постоји, почиње пакао у главама и душама оних који не знају другачије да размишљају осим да буду први.

Ту почиње реална опасност да не (зло)употребе своју моћ на онима који нису криви, али сјајно би одиграли улогу кривца баш зато што не могу да се адекватно супротставе. Да ли Русија тренутно види себе у позицији потенцијалног “дежурног кривца” коме би једног дана за “казну” могло бити одузето све што има? Да ли баш из тог разлога и жури и покушава да се издигне из масе оних који ће вечно плаћати цехове туђег раста, како би једног дана и сама почела да некоме “наплаћује рачуне. Пошто преузме вођство у Новом светском поретку.