Press "Enter" to skip to content

Ковић: Кад год су нам били савезници, Британци би нас остављали на цедилу

Историчар проф. др Милош Ковић је у емисији „Ћирилица“ на каналу ТВ Хепи истакао да је проблем када један народ, једна цивилизација, престане да верује у своје митове. На питање новинара и водитеља емисије Миломира Марића о томе шта смо ми научили из историје о којој је писао, он је одговорио да је то једна прилично невесела прича, али ипак прича о успеху.

„То је једна прича прилично невесела, али то је прича о успеху. Постоји Пећка патријаршија, а после тога постоји обновљена српска држава у Црној Гори и Србији. Потпуно је невероватно да један народ који изгуби државу, изгуби државе, пошто је у средњем веку имао неколико држава, не само да опстане физички него и да прошири своје етничке границе, да сачува свој идентитет.

Део српског народа је преверавањем отишао у другим правцима, али потпуно је невероватно да народ који је у Османском царству „погрешне вере“, да тако кажем – православан, у римокатоличкој Хабзбуршкој монархији, опет „погрешне вере“, у Млетачкој републици опет, да такав народ се не само сачува, него и ојача своја предања, своје култове, прошири своје територије, да га црква води у неку руку, да замењује државу.У неку руку јер црква није исто што и држава, да та црква одржава дипломатске односе са великим силама у оној мери у којој је то омогућено једној Пећкој патријаршији, а онда да из те цркве буде обновљена држава, то није баш обична прича. Чини ми се да ова прича указује на нешто што су извори виталности једног народа у најтежим могућим временима. Временима која су била гора чак и од овог времена. Невесело јесте, али историја се не пише да би била весела, историја може да забави, да буде интересантна, али она крије у себи и неке поуке“, нагласио је Ковић.

О изјавама да смо ми једини народ који слави своје епопеје, Ковић је те наводе одбацио и истакао да сви народи славе епопеје и да се идентитет једног народа заснива на заједничким успоменама и сећањима, пре свега на страдања.

„Идентитет једног народа се заснива на заједничким успоменама и сећањима, пре свега на страдања. Погледајте колико широм света има споменика незнаном јунаку Са каквом пажњом и пијететом се у тој Великој Британији, која нам држи лекције данас, обележава Дан примирја 11. новембра, како Американци обележавају своје празнике, укључујући и страдања… Страдања, заједничка страдања, су суштина сећања, наравно и сећање на заједничке победе је важно и преважно.

Новозеланђани – њихов идентитет почива на сећању на Галипоље када су их Британци искрцали на оне плаже, а Турци и Немци их побили све, они се окупљају на тим плажама, то обележавају. Становници Квебека долазе на Аврамову пољану сваке године, сећају се пораза из 1759. године. Знате колико таквих примера има, па се каже: „Ви Срби славите…“, тако могу да разговарају само са онима који не знају ништа. Овај народ о коме говоримо, његово постојање се заснива на сећању на Косовски бој.

Историјски пораз је претворен у дугорочну победу, јер се људи управо окупљају око сећања на то. О томе се пева, о томе се гусла, тога се људи сећају на литургијама, та имена изговарају. То је победа, иако можда на први поглед може да изгледа као пораз, али и питање је шта се тачно догодило у том тренутку. Ми Срби нисмо изузетак у томе, ми смо изузетак само по томе каква је пропагандна машинерија усмерена ка нама и један смо од изузетака да по нечијој намери будемо уништени, будемо асимиловани и наравно да ће да почну од наше историје, да измишљају нашу историју, да пишу нашу историју, да нас убеђују да је црно бело, а бело црно. Морају неке ствари да се знају, неке књиге морају ипак да се прочитају…“, рекао је историчар.

О политици Велике Британије према Србији Ковић је рекао да је и она у нашој колективној свести добила помало митолошку форму.

„Политика Британије према Балкану и према Србима и у нашој некој колективној свести је добила помало митолошку форму. Они су виђени као наш вечити непријатељ. То је засновано на чињеницама, а као и свака та нека општа прича, ту преовлађује истина, али било је и ретких тренутака када нису били наши непријатељи. Најчешће, и када су били наши такозвани савезници, или смо бар ми тако веровали, у два светска рата, оставили би нас на цедилу. 1915. оставили су нас на цедилу много страшније негo у Другом светском рату када су практично издали и напустили Дражу Михајловића. Ово што сада раде неће допринети њиховом позитивном мишљењу међу Србима“, закључио је Ковић.

(Извор: Правда, Новости)

Још нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Mission News Theme by Compete Themes.