Aмерика под вођством Доналда Трампа усвојила је своју прву Стратегију националне безбедности. Иако је обелодањена пре пуне две године, у нашој стручној јавности, овом изузетно важном документу поклоњена је готово никаква пажња. И то упркос чињеници што ће се садржај исте умногоме рефлектовати и на позицију Србије, уколико којим случајем свет будућности поново буде преуређиван „по укусу“ Сједињених Америчких Држава. Из тог разлога, због своје суштине, стратешког опредељења и далекосежности, овај документ заслужује да му се поклони бар иоле значајнија пажња.
Ако је судити по редовима ове безбедносне и спољнополитичке агенде, човечанство не би требало да рачуна на претерани мир и спокој у ближој перспективи.
Заправо, Америка се не окреће себи и својим нагомиланим унутрашњим проблемима, како је громогласно обећавано и најављивано приликом инаугурације 45. америчког председника. Баш напротив.
Трампов председнички игроказ овом стратегијом добија сасвим другачији, неочекивани изглед и ток.
ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ
Нова интервенционистичка политика, бескомпромисно ширење америчких вредности, продубљивање и подстицање старих, традиционалних геополитичких супарништава и ривалстава (Русија, Кина) као и индиректна најава коначног) обрачуна са традиционално непријатељским и „одметничким“ државама и режимима (Северна Кореја, Иран) – представља угаони камен нове америчке националне стратегије за XXI век.
Империја се не предаје, напротив, она ће настојати да уради све како би свет повела поново испод своје, добро познате, „месијанске“ заставе. Стратегија показује јасну намеру Сједињених Америчких Држава да се никада не помире са очигледном чињеницом да је свет већ годинама бесповратно мултиполаран и мултицентричан и да се појављују неки нови кандидати за глобални број 1. Јасно је да такво чињенично стање, Америка не сме да прихвати. Питате се зашто? Из једноставног разлога.
Aмеричке империјалне и ратне авантуре широм планете јесу услов њене свеколико унутрашње економске и друштвено – политичке стабилности. То је и у исти мах и основни аксиом на којем је изграђен дух америчког друштва и његовог благостања није реално очекивати да ће се таква филозофија икада променити.
КО ЈЕ, ЗАПРАВО, ДОНАЛД ТРАМП?
Све је извесније да је Трампова улога у пројектовању и реализацији ове стратегије потпуно ефемерна. Морам признати да ни у једном тренутку нисам помислио како је могуће да један Трамп уради нешто другачије од онога што су пројектовали мрачни коридори моћи у САД а које многи називају „дубоком државом“ (Deep State).
Истини за вољу, када је о овако великим улозима реч, сценарио је одавно осмишљен и прецизно исписан. „Deep State“ никада ништа не препушта случају. Зато је и Трампу остављен маневарски простор у коме ће само председниковати, а суштински никада неће владати и управљати Системом. А камоли да се дрзне да поремети планове дубоке државе за будућност света.
Зашто је избор 2017. године пао баш на Доналда Трампа?
Из простог и сасвим логичног разлога.
Након плејаде неуспешних председника и пропалих политика, закључно са мандатом Барака Обаме, америчком друштву је очајнички био потребан спасилац, неко ко ће обесправљеним масама гласно саопштити како нада није умрла и да за Америку постоји будућност у коју треба веровати. Био је потребан месија, макар и лажни, способан да изговори како жели да учини Америку поново великом.
Незавидна ситуација у америчком друштву, налагала је као нужду да се „изабере“ председник који бити довољно допадљив широким народним масама да би могао бити поверено да поведе масе незадовољних ка далеком светлу на крају тунела. Светло се, међутим, ни у овој 2019. години не назире. То вам је као са причом о чаробном фрулашу (из Хамелна), који је магијском лепотом и допадљивошћу своје музике заводио младе нараштаје, да би их касније одводио у непознатом правцу.
Стратегија националне безбедности САД, сасвим је извесно, неће учинити свет мирнијим и безбеднијим местом за живот. Да будемо искрени, то и није интенција овог документа.
Напротив, непријатељи и идеолошки противници Америке и „слободног човечанства“ готово да су маркирани јарком црвеном бојом, мета на челу је нацртана и само се чека повољан геополитички тренутак како би се напослетку повукао и обарач.
ГЕОПОЛИТИКА „ДУБОКЕ ДРЖАВЕ“
Пред геополитичким изазовима очекивано се налази регион пословично нестабилног и неуралгичног Блиског истока. С обзиром на то да је Иран у већем делу америчке стратегије препознат као фактор који битно дестабилизује блискоисточни регион, пламен прети да се разгори управо на том простору. У сваком случају, америчка интервенција у овом региону, могла би да распламса сукоб већих регионалних, па и глобалних размера.
Разлози за могућу ескалацију сукоба биће у сваком случају геополитичке природе, подстакнути јасним мотивом и планом САД за успостављањем потпуне доминације на овом стратешки важном простору, што ни у ком случају неће бити могуће без потпуног покоравања Ирана.
Било како било, Америка је бацила рукавицу у лице свим својим противницима и ривалима. Стратегија је, очекивано, изазвала поприлично комешање у међународним круговима.
Стратегија националне безбедности САД јесте прво званично написано спољнополитичко и геополитичко опредељење савремене Америке. За оне мудре и упућене, она не би требало да представља неку претерану новост. Прегруписавања на глобалном плану су већ отпочела и сви велики, а и они мали играчи, препознали су се у овом значајном америчком стратешком документу.
Ипак, извесно је да Pax Americana не може бити успостављен без неких нових будућих геополитичких обрачуна. Или сукоба ограниченог или неограниченог домета. То је извесно, и то јако добро знају и предосећају и Русија и Иран и „одметници“ којима опасност куца на вратима. Ни наша Србија није у богзнашта бољој позицији. Америчка стратегија је ту да „донесе мач свету“, да васпостави неки нови хладноратовски модел и реафирмише старе империјалне пориве и захтеве САД за потпуном доминацијом.
Чини се да Америка овог пута има јасну намеру да човечанству, једном за свагда, наметне мит о крају историје у свету коју је потпуно американизован. Ипак, опасно је то што такав, „крај историје по америчкој мери“ са неизбежним и неконтролисаним ратним сукобима и нуклеарним надигравањима може врло лако да доведе и до буквалног краја света.